Постоји ли препознатљивиjи симбол Новог Сада од куле са сатом која преко 270 година краси Петроварадинску тврђаву.
Да би нешто било дуговечно у граду културе и традиције, мора да му се пружи пуно љубави. Зато, сат свакодневно ручно навија Лајош Лукач, и то сматра за своју најлепшу обавезу.
Несмуњиво, да га нема не би постојала ни уметничка дела на којима су многи локални уметници изградили своје име, а питање је и да ли би неке љубави заувек опстале да нису традиционално закључане катанцем на огради око сата.
Посебан је по много тога, а највише га издваја то што за разлику од осталих сатова, мала казаљка показује минуте а велика сате.
Иако прецизно прати темпо града, није тако презицан при приказивању времена. Као прави Новосађанин, зими се прилично улењи и уме да закасни неколико минута, док му лети разни фестивали и манифестације унесу нову енергију па иде неколико минута унапред.
“Пијани сат“, како га Новосађани жаргонски зову, стар је колико и назив Нови Сад, а добијен је као поклон након што су грађани царици Марији Терезији скупо платили статус “Слободног краљевског града“, а интересантно је да се тада за његово коришћење наплаћивала и сатарина.
Најупечатљивији визуелни симбол Новог Сада, у врху сата, на јабуци, има ветроказ са компасом који показује стране света, на јарболу нема копље већ срце, а сати су исписани римским бројевима што је симболично за Хришћанске цркве.
Ванвременска кула датира од средине 18-тог века, те постоји дуже од многих прича које су се генерацијама преносиле са колена на колено у старим новосадским породицама.
