Парк… Нови… Велика радост деце што се мама смиловала да их доведе. Гомила шарених клинаца, смех, цика. Заиста сјајна атмосфера. Батерија од телефона ми је пуна а клинци довољно велики да се сами играју. Погледаћу неку занимљиву емисију на јутјубу. Све таман.
Замало.
Села сам на клупу. Сместила coffee to go поред себе, куцкам у лупицу History of the…“Јел слободно?“
Не дижући поглед – „Јесте“.
„Лепо време“.
Погледам је на кратко, климнем главом: „Да“. Вратим поглед на телефон.
Дотрчава њен син од 11 година, тражи грицкалице. Отрчава са смокијем у руци. Виче за њим: „Врати се по сокић, ожеднећеш“
„Ова данашња деца, само би грицкалице јела. А колико Ви деце имате?“
Троје.
„Свака част, колики су? Како сте се одлучили да их имате толико? У данашње време? Јууу, заиста храбро. Како успете да постигнете све око њих? Јел вам муж помаже? Радите негде? Сигурно не, како бисте? Није лако бити мајка, мени је тешко са једним. Мужу сам рекла да нећу радити све док се син мало не осамостали. Мора неко да буде са њим, треба га одвести у школу, мора неко да преконтролише домаћи. Па кување, спремање. Тренира фудбал, три пута недељно. Није клуб далеко од куће, али кад пада киша ипак не може пешке. А и кад не пада сигурније је да га ја водим. Страх ме је, свашта се догађа. Уписали смо га на кинески пре пар месеци. Чујем да је то језик будућности. Вероватно и Ви пролазите кроз све ово. Баш је лепо упознати неког ко те разуме и схвата да морамо жртвовати наше време, каријере због наше деце. Мушкарци то обично не схватају. Ипак су мајке, мајке…“
Бесна сам. Не знам да ли више на „давитељку“ или на себе.
Разлози да будем бесна на њу су очигледни.
На себе сам бесна што је нисам прекинула на време. Што јој нисам рекла да се она и ја баш уопште не разумемо и да то не би било важно ако она не би инсистирала на томе.
Нисам незапослена мама. Радим. Не водим децу на тренинге, осим кад пада киша, а некад ни тада. Моја деца не уче кинески, а и неће док не пожеле сами. Не кувам и не спремам кад немам времена. Шаљем их саме у школу.
Не сматрам да се жртвујем за њих. Нити да треба. Само их волим. Нису гладни и боси. Насмејани су.
А све сам то одћутала овој жени. Да ли ме је било на моменат срамота њене жртве? Да ли сам помислила да сам „немајка“ наспрам ње?
Можда.
Али трајало је секунд. Свако даље ћутање је било због жеље да што пре прође, без конфликта.
Преузмите андроид апликацију.
