Неколико деценија након одржаног великог костимираног бала у санктпетербуршком Зимском дворцу 11. и 13. фебруара 1903. године, приређеног у 290. години од ступања Романових на „сверуски царски трон“, један од учесника тог догађаја, велики кнез Александар Михаилович назвао га је „последњим спектакуларним балом у историји Царства…“.
Између осталог, велики кнез тада је записао још и следеће речи: „…Али, једна друга, нова, непријатељска Русија, зверала је у нас кроз велике дворске прозоре… Док смо ми плесали, радништво је протестовало, а са Далеког истока, претећи, надвијали су се црни облаци…“.
Свакако, велики кнез тада је мислио на злосрећни Руско-јапански рат из 1904. године, када је говорио о претњи са Далеког истока, али истовремено начинио је и суштинску грешку, јер у годинама после одржаног бала, па и након рата са Јапаном, над царском Русијом, тада четвртом економском силом у свету, која је, према проценама стручних лица, до 1950. године на поменутој хијерархијској лествици развоја успешних друштава, требало да преузме водеће, прво место, нису се „надвили тамни облаци са Истока“, већ „са Запада“, одакле те „разарајуће олује“ на руска пространства углавном и долазе.
У пожару бољшевичке револуције збрисана је велика Руска империја, легитимна и легална наследница Источног римског царства или Ромеје, али и наследница античког Рима, чиме је Москва окончала своју „владавину“ над престижним насловом „Трећег Рима“.
Последице ових судбоносних догађаја с краја и у првим годинама након окончања Великог рата, Русија, али и цела планета, осећају и данас. У „светлу“ разговора из претходног блога о „историјским усудима Русије“, морамо да нагласимо да су споне између „олигархијских елита“ и руског државно-правног „организма“ одувек представљале окосницу „неформалног“ устројства структуре тамошњег политичко-правног система, посебно до 1917. године, те поново, од друге половине девете деценије XX столећа, па све до данас.
Као што смо приметили, та „чудновата симбиоза“ представљала је одраз историјских услова развоја Русије, али и страховитих пропуста у афирмисању руске економије, која никад није успела да „досегне“ структуру и резултате, које су постигли „економски профили водећих земаља са политичког Запада“.
Наведене чињенице посебно су утицале на стандард грађана, као и на степен успешности и равномерни регионални развој индустријске производње у Русији.
Поменуте околности условиле су последицу, према којој је Русија остала велики извозник сировина и енергената (на којима је и заснован импозантан економски успех, али и развој руске привреде у последњих четврт века), али и један од највећих светских увозника индустријских производа и (посебно) „западних, савремених технологија“.
Са друге стране, описана околност условила је снажне поделе, пре свих социјалног карактера, у структури руског друштва. Социјално-материјални напредак појединих делова руског „средњег слоја“ популације, нарочито у великим метрополама, попут Санктпетербурга и Москве, није био адекватно достигнут у различитим слојевима становништва у бројним регионима руралног карактера, једнако у европском и азијском делу Руске Федерације.
Дата чињеница о великим социјалним поделама, нарочито је приметна у погледу „експлозије економске и политичке моћи“ код неколицине, у приличној мери, културолошки „вестернизованих“ појединаца (без обзира на њихова идеолошка опредељења), рекли бисмо, тајкуна или олигарха, чија друштвена моћ је зависила од „снаге“ њиховог „пријатељског“ статуса у структурама обавештајно-безбедносног апарата савремене Русије.
Једноставно, утицај олигарха (посебно у лукративним пословима) зависио је од степена подршке државних органа за њихове пословне или политичке послове.
Са друге стране, енормни капитал настао у пословима „руске олигархије“, често је представљао „ослонац“ у политичким процесима и активностима представника руског политичко-правног система. Делови те „олигархије“ (при чему не мислимо само на руску пословну заједницу, већ и на делове утицајних духовно-академских групација), стекли су изразито развијена либерелна, па и социјал-либерална опредељења у сопственом ens-u.
Остатак тих олигархијских кругова (такође, у изразитој мери „вестернизован“) развио је снажна великодржавна, империјална, па и националистичка убеђења (углавном, са „десног политичког пола“). Временом, оба наведена „олигархијска крила“, развила су убеђење да Путинова централистичка политика, па и наклоност према технократским политичко-академским круговима, онемогућавају очување или „проширење статуса Русије“, као велике силе.
Такође, у оба поменута „крила“ постојале су „засебне групације“, често међусобно супротстављене, које су заступале „школу мишљења“, према којима је за остварење државних интереса Русије потребна снажнија веза са политичким Западом, односно отклон од датих релација.
Делимично описани „конгломерат струја и њихових платформи“, у целости је остао незадовољан Путиновом реакцијом након присаједињења Крима и „мајданске кризе“ у Украјини из 2014. године. Разумљиво, „прво крило“ заступало је мишљење да је потребно „зауздати“ сукоб са Западом, док је „друго крило“, осуђивало Путина, због његове (према мишљењима наведених кругова) недовољне реакције или пасивности у односу на „украјинску кризу“.
У последњих неколико година била је приметна тенденција код Путинове администрације да Кремљ „постане или остане“ центар утицаја тзв. „силовика“, односно политичара и руководилаца из реда цивилних и војних структура одбрамбеног и обавештајно-безбедносног апарата у Русији. Без обзира што је Путин „извршну власт препуштао“ владама у којима су доминантан утицај имале технократе (попут Мишустинове владе), „језгро пресудног утицаја на државну политику“, све више су преузимали „силовици“, посебно оне групе, које су неговале „империјалну свест“, па и националистичка опредељења.
Остаје анегдота и урбана легенда, према којој је Николај Платонович Патрушев, „архисиловик“, те „свемоћни“ секретар Савета за националну безбедност Руске Федерације и шеф КГБ у деценијском периоду (1999-2008), окупљеним „силовицима“ и њиховим „идеолошки блиским“ сарадницима из реда пословно-академске олигархије, казао: „Ви сте ново руско племство“. Међутим, остаје непознаница, на који начин је ову, наводну, „ Патрушевљеву опаску“ доживело оно либерално, урбано, метрополитско „племство“, односно пословно-академска „аристократија“ из Санктпетербурга и Москве, која тренутно „пролази кроз свој највећи идеолошки кошмар, још од Октобарске револуције“.
Овде бисмо „у помоћ“ могли поново да „позовемо“ великог кнеза Александра Михаиловича, који је улогу „духовних отаца“ садашњих представника „либералне олигархије“ у ондашњој пропасти царске Русије из 1917. године, описивао на веома занимљив начин.
Наиме, данас је потпуно неспорно да је сламање Руске империје представљало резултат страшне завере, тачније срамне завере, сасвим сигурно покренуте из кругова немачких безбедносно-обавештајних служби, што је несумњиво био легитиман подухват у условима рата и опште-познатих антагонизама који су владали између Русије и Немачке, али „носећи стуб“ те завере није се налазио у бољшевичким политичким круговима Лењина, Троцког, Свердлова и других (који су били ништа друго до извршиоци и плаћеници политичких интереса земље која је била у рату са њиховом Отаџбином), већ управо у серклу и социјалним слојевима угледних представника интелектуалних, академских, индустријско-финансијских и политичких кругова социјалдемократских, либерално-грађанских и либерално-аристократских убеђења и провенијенције.
Пад Русије, велики кнез Александар Михаилович, унук Николаја Првог, објаснио је следећим речима: „Трон Романових није пао под теретом претеча Совјета или младих бомбаша, него носилаца аристократских презимена и дворских титула, банкара, издавача, адвоката, професора и других друштвених радника који су живели захваљујући дарежљивости Империје. Цар би умео да задовољи потребе руских радника и сељака, полиција би изашла на крај са терористима, али био је узалудан труд сваки покушај да се угоди многобројним претендентима на министарска места, револуционарима, опозиционим бирократама васпитаним на руским универзитетима“.
Потребно да је да поставимо питање, које је духовно-идеолошко опредељење код одговорних делова руског официрског кора, односно да ли је оно остало „изван“ описаних подела у „кремаљском Олимпу“, где „царују олујне струје замршене споне државе и њене олигархије“?!
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Rusije – sudbina Rusije (sedmi deo)
Преузмите андроид апликацију.
