Драган Спасојевић, син Боривоја Спасојевића, који је убијен у мартовском погрому у Косовској Митровици 2004. године, ни данас не може да се помири са тим што ни 18 година касније за изгубљени живот његовог оца нико није одговарао иако, како наводи, докази постоје.
Присећајући ће тог 17. марта, Спасојевић је за Танјуг рекао да га је све што је проживео, а посебно та страшна рана када му је отац херојски изгубио живот, учврстила у одлуци да заувек остане на Косову и Метохији.
Дан када му је отац убијен из снајпера на сред улице у Косовкој Митровици, како каже, почео је као и сваки други, док се није проширилиа вест да су се у Чабри удавила албанска деца зато што су их наводно са псима јурили и у Ибар натерали српски младићи.
„Кренуо сам на посао, био је уобичајен дан док није почело комешање у граду, људи су почели да трче ка мосту јер се пронела вест да је стотинак Албанца прешло у северни део, да пуцају и демолирају град. Дошли су из револта да нападну и повреде било ког Србина, а убрзо су агресивно понашење заменили снајпери и рафали из аутоматског оружја“, прича Спасојевић.
Повређене су 33 особе, убјено је двоје, мој отац и Јана Тучев, која је изашла на балкон, рекао је Драган.
„Пуцали су му снајпером са Три солитера у срце и био је мртав на лицу места“, рекао је он и додао да је „море“ Срба протерано из других крајева КиМ.
„Свињаре је запаљено, било је мртвих и у другим срединама, српска имовина је уништавана, цркве, манастири, а 18 година нико није крив, нико није одговоран за организовање и учесће у насиљу“, рекао је он.
Како каже, на камери се види и ко кида крст са цркве Свети Сава у јужном делу града, постоје докази, види се ко пуца, али не и решеност да се одговорни приведу правди.
Додаје да је то што нико није одговарао, злочин без казне, најгори, јер служи да стимулише нека друга поколења да могу да раде шта хоће, када некоме буде одговарало.
У мартовском погрому осим Боривоја Спасојевића (1941) и Јане Тучев (1968), убијени су између осталих и Ненад Весић (1951) из Липљана, Добривоје (1955) и Борко (1984) Столић у Драјковцу код Штрпца, Бобан Перић (1952) у селу Кусце код Гњилана…
Косово Поље памти жртву Златибора Трајковића који је жив спаљен, а Призрен Дарагана Недељковића (1943), кога су насилници затекли у Призренској богословији и ту га убили.
Преузмите андроид апликацију.
