Važno je da roditelji prepoznaju kada je detetu potrebna pomoć.
Neki roditelji skloni su da gotovo svako problematično ponašanje deteta pripisuju nekoj fazi i govore „proći će“. S druge strane, ima onih koji i na najmanji znak problema „pale sve alarme“.
Dečji i porodični psiholog Larisa Surkova objašnjava kako da ne paničite, već da prepoznate kada zaista postoji neki problem – ne nužno veliki – i kada bi trebalo da dete odvedete kod psihologa.
Ona na početku naglašava da je važno da se deca ne plaše psihologa, te da je za to bitno da se roditelji postave kao da je psiholog prijatelj, savetnik, i da ga na taj način predstave mališanu.
U nastavku pročitajte zašto roditelji najčešće dovode decu kod psihologa – a to su ujedno i razlozi zbog kojih mališane treba odvesti ovom stručnjaku.
1. Iznenadne promene u ponašanju ili česte promene raspoloženja
Takve promene ne dešavaju se bez razloga. Razlog zbog kojeg roditelji treba da dovedu mališana kod psihologa u tom slučaju je da bi zajedničkim snagama utvrdili uzrok takvih promena.
Surkova kaže da je razlog često vezan za roditelje – na primer, da se nešto ozbiljno desilo mami i/ili tati, poput gubitka posla ili neke ozbiljne svađe, a dete to odslikava svojim raspoloženjem.
Razlozi mogu da budu razni – povezani sa bakom ili dekom, sa nekim strahom koji dete ima, sa noćnim morama, a uzrok ne mora da bude nužni ni „svež“, već može da bude posledica i nečega što se desilo pre šest meseci.
2. Izrazite razvojne krize
Razvojne krize su prirodna stvar, za njih najčešće nije potrebno da se konsultuje psiholog, već je to prosto znak da dete raste, sazreva. Međutim, ako se manifestuje veoma izraženo, nije zgoreg da se konsultuje stručnjak.
Traumatični događaji
U situacijama poput onih kada se roditelji razvode, kada je dete izgubilo neku dragu osobu, definitivno je dobro da dete razgovara sa psihologom, i važno je da se to ne odgađa kako ne bi došlo do kasnijih posledica, kaže psiholog
3. Jaki strahovi
Deca se plaše mnogo čega – insekata, pasa, visine, mraka… U najvećem broju slučajeva iza tih strahova se ne krije neka ozbiljna trauma ili opasna situacija koja je uzrok straha.
Ponekad je stvar toga da se mališani plaše stvari koje su im ne poznate, ponekad strahove u njima zapravo podgrevaju odrasli – recimo, rečenicom: „Ne idi tamo, mrak je i tamo ima babaroga“, nakon čega dete očekuje da se babaroga pojavi u svakoj mračnoj prostoriji.
Da bi se deca oslobodila strahova, roditelji sa njima treba da razgovaraju o svemu što im je novo i što ne razumeju, a ne da ih plaše mističnim bićima. U oslobađanju od straha može da pomogne i terapija umetnošću, gde deca izmišljaju priče o svojim strahovima, crtaju ih ili prave od plastelina.
Svakako, ako su strahovi veoma izraženi i ne možete sami da se izborite sa tim, obratite se psihologu.
4. Manjak samopouzdanja ili samopoštovanja
Deca u početku imaju veliko samopoštovanje i generalno nemaju problem sa tim sve dok se roditelji, vrtić ili škola ne umešaju, kaže psiholog. Surkova ističe da je važno da roditleji budu podrška svom mališanu, da ga ne „spuštaju“ na zemlju pre vremena.
Međutim, ako mališan već ima problem sa tim i veoma je nesigurno u sebe, potrebno je da cela porodica učestvuje da se to promeni.
5. Agresija
Agresija je često slika detetovog unutrašnjeg stanja. To je signal da se u detetu nakupilo mnogo toga, da mu je teško, da se oseća loše, da je povređen, te da počinje svoj bol da „preliva“ na druge.
Ponekad se dešava da je agresija odraz porodične situacije, odnosno da je ono kod kuće naučilo obrazac ponašanja koje podrazumeva vrištanje, ujedanje, udaranje… I u tom slučaju je potrebno da cela porodica učestvuje u rešavanju problema, a ne samo da se radi na promeni detetovog ponašanja.
Preuzmite android aplikaciju.
