Павле Јулинац (1730-1785) је био српски писац, филозоф, историчар, путник, војник и дипломата. Као историограф Јулинац je објавио„Кратки увод у историју словенско-српског народа“ у Венецији 1765.
Десет година касније, Јулинчев превод Мармонтеловог „Велизара“ постало је једно од најистакнутијих дела просветитељства у српској књижевности. Дело Мармонтела убрзо је популаризовало филозофске идеје просветитељства у Аустрији међу словенско-српским становништвом као и у Русији.
Историчар и преводилац Павле Јулинац први је, колико се зна, написао историју Срба на српском језику „Краткоје в`веденије в историју происхожденија славено-сербского народа” коју је издао у Венецији 1765. године. Не зна се место и датум рођења овог културног ствараоца, а ни презиме му није поуздано утврђено (Доситеј га је именовао као Ђулинца).
Пореклом је из племићке граничарске породице, син официра Арсенија Јулинца а унук мајора Василија из Сегедина. Завршио је лицеј у Пожуну, а 1753. га је у Русију повео потпуковник Јован Шевић, један од предводника српске сеобе у Нову Сербију, где је започео каријеру војника.
Јулинац је био у руској војној и дипломатској служби па је неко време радио у бечком посланству Русије одакле је одржавао присне везе са Србима.
Године 1781. или 1782. постао је руски конзул у Напуљу и одакле је као курир стигао у Беч, где је и умро. Најважније Јулинчево дело је већ поменута историја српског народа коју је писао на основу разних тадашњих историјских извора и списа, али је обично прескакао или мењао све што није било повољно по Србију. Осим историјом бавио се и превођењем, као што смо већ напоменули.
О Јулинцу је писао и Јован Скерлић у својој „Српској књижевности у 18. веку”.
Преузмите андроид апликацију.
