Стефан Лазаревић (Крушевачки град, 1377 — Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427), познат и као Стеван Високи, са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао је Србијом. Био је син кнеза Лазара. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.
Деспот Стефан је био врстан дипломата свога времена и разумео је се у тадашњу геополитичку ситуацију. Увек је настојао гледати са којом страном је најбоље имати сарадњу и вазалне односе, све зарад добробити свог народа. Био је вазал, добар и близак сарадник са Османлијама, Византинцима и Угарима, што показује његову политичку спретност, која га, уз врхунске милитарне способности и законодавну власт сврстава међу најбоље српске средњовековне владаре, по многима чак и најбољег и најспособнијег.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве” које се одликује ренесансним цртама.
Слово љубве је писано у прози у облику посланице (епистоле). Састоји се од десет строфа, неуједначеног обима, стихови су слободни, другачији у свакој строфи и прилагођени садржини. Свака строфа почиње иницијалом и када се они повежу у целину, у акростиху се отвара сам наслов песме – Слово љубве. Акростих је стилска фигура, у којој се читањем почетних слова пасуса или строфа одозго на доле добија наслов дела или име неке особе.
По својој правој природи Слово љубве је (и) лирска песма, а по теми и карактеру једна ведра химна препуна животне свежине о духовној љубави и љубави уопште, која „добродетељ превазиђе сваку“.
У Слову љубве није виђена само природа, већ и људско биће, кликтаво и раздрагано. Деспот Стефан Лазаревић се топлим речима обраћа особи којој упућује прелепе стихове. Пред сам крај дела исказује жељу да поново види драгу особу и да се са њом помири, и моли се да се то деси. Из свих речи готово да исијава осећање љубави, али не оне телесне, већ божанске, душевне, која је узвишена и чиста и која је вреднија од сваке врлине. Љубав која све може да превазиђе је оличење Божје љубави.
Основна мисао о лепоти, љубави и људском разумевању прожима Слово љубве деспота Стефана Лазаревића. Дискретна по изразу, недоречена, сва у наговештају и наслућивању, по идејама заснована на библијским мотивима Слово љубве претпоставља високу књижевну културу, не само свог аутора, него и оне средине којој је намењена. Иако не развија своје слике до краја, сам аутор као да је уверен да ће се његови стихови разумети, дочитати.
Žitije Svetog Simeona: počeci srpske srednjovekovne pismenosti i književnosti
Преузмите андроид апликацију.
