Момчило Настасијевић је рођен 6. октобра 1894. године у Горњем Милановцу, у неимарској породици пореклом са Охрида. Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу, а после рата, цела породица се сели у Београд где Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност.
По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други.
Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два рата. У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболиста. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије.
У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Настасијевић је уложио велики рад да би стигао до својих лирских кругова и док је био задовољан њима, испробавао је сва могућа сазвучја међу речима нашег језика, све преливе смисла и различити односа вербалних знакова. Његова концизност, та особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољности, већ је израз борбе против тих мана у које упадају они који поезију пишу олако.
Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом.
Тек годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче и Драме.
Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 13. фебруара 1938. године у четрдесет четвртој години живота.
Винавер је Настасијевића називао свецем српског језика и српског књижевног израза. Настасијевић је песнички обликовао своје слутње сталног тока тајанствених сила, те је доводио у складан однос слутњу и разложно сазнање.
Исидора Секулић је за Настасијевићево стваралаштво рекла: „Настасијевић је био песник истраживач и копач. Мени се увек привиђао као рудар који је малочас изишао из дубина и мрака, радује се виделу, казао би нешто и показао, али би му требало много руку и језика, па се само насмеши и рекне – Ој, Мораво, моје село равно“.
Миодраг Павловић је о Настасијевићу рекао: „Шта може биографија да каже о једном човеку који је тако мало личио на своје време, који се није одредио ни својим делањем у друштву, ни становањем у неком граду, ни боравком у свом телу? Подаци о његовом животу не могу рећи много ни о изворима његовог дела, ни о обележјима једног раздобља. Његов живот је прича о самоћи, и стваралачкој и јавној и најинтимнијој, сличној другим самоћама, а не временима, прошлим и будућим“.
Преузмите андроид апликацију.
