Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 — Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog. Bio je sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u „domu Raje Vidinca“. Po očevom nadimku „Raja“, izveo je Jovan kasnije svoje prezime – „Rajić“.
U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja – sve Rusa – Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron, u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju. Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi.
Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se vratio u Rusiju.
Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima, pa pređe u Temišvar da sprema „klirike“ (buduće sveštenike). Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772-1801) je ostao do smrti.
Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, „niže prestola Majke Božije“, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča.
Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada. Na ploči je bilo uklesano: „ovde leže kosti…učitelja bogoslovlja – braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.“ Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu.
Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa.
Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 1794-1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio „mešovit nacionalni sastav“, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini – svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno „nepoverenje“. Rajić je međutim mnogo uticao – pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu „bugarskog porekla“ sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države.
U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“).
Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim.
U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom.
Preuzmite android aplikaciju.
