Protojerej stavrofor Branko Ćurčin je sveštenik hrama Vaznesenja Gospodnjeg na Klisi u Novom Sadu. Otac Branko je rođeni Čuružanin koji je već četrdeset godina u službi crkve.
Pored brojnih i velikih uloga u crkvenoj službi postao je jedan od osnivača isceliteljskog programa „Zemlja živih“. Zbog blage i interesantne retorike, mnogi vole da dolaze na njegove liturgije, te ne čudi što su posećene velikim brojem mladih a posebno dece. U razgovoru sa ocem Brankom saznali smo mnogo interesantnih detalja njegovog života.
Čurug je mesto poznato po svojim istorijskim i prirodnim lepotama, ispričajte nam nešto o Vašem ranom detinjstvu i kako Čurug izgleda iz Vašeg ugla?
„Jeste, ja sam rođen u Čurugu i mislim da je to na neki način privilegija, mada svakome je svoje rodno mesto centar sveta. Tu gde je čovek odrastao, prohodao i ugledao svetlost sunčevog dana, kao i toplina roditeljskog doma, to je ono što čoveka nosi kroz život. Mislim da je Čurug zaslužio da uvek bude pomenut. Napominjem da je to mesto koje se pominje još u vremenu, Georgija, odnosno despota Đurđa Brankovića, kao slovensko srpsko naselje. Mnogima je samo ime Čurug zagonetno, ono na tatarskom jeziku znači hajduk na vodi kao pirat“.
Sedamdesetih godina ste pošli u srednju bogoslovsku školu u to vreme takav potez može da se protumači kao hrabar potez, da li ste tada znali da Vam je taj životni poziv predodređen?
„Ne smatram da je to bio neki podvig veliki i neki hrabar potez, to je bila stvar mog izbora. Iako sam tada bio dete, imam utisak da su nekad deca ranije sazrevala da su bila svesnija sebe u odnosu na današnju decu. Nekad su deca bila zrelija i mogla su da donesu odluku. Ne kažem da je sa 15 godina neka zrelost, ali u svakom slučaju tad sam znao da rezonujem i razmišljam, znao sam šta hoću i šta želim. Čurug je mnogo postradao za vreme Drugog svetskog rata i ima taj mučenički pečat koji nosi. Iz svake kuće je neko stradao i ljudi su bili jako crkveni verovatno kroz to stradanje su bili privrženi veri i crkvi. Imali smo dobre sveštenike u Čurugu i oni su imali crkveni hor. Crkveni život je bio razvijen, postojala je veronauka za decu, iako je u ono vreme bilo zabranjeno i u svakom pogledu društveno nepreporučljivo, ali je postojalo. Ljudi su išli u crkvu“.
„Kad je Markova crkva, odnosno crkva Svetog apostola Marka u Beogradu na Tašmajdanu izgrađena, ona je bila prva veća crkva od čuruške crkve, dotle je čuruška crkva bila najveća u Srpstvu, ali je bila puna naroda svake nedelje. Ljudi su u potiljak stajali u crkvi, deca su napred stajala, znalo se tačno gde ko stoji, koje porodice stoje sa leve, a koje sa desne strane. Zanatlije su stajale za pevnicom, deca su stajala na soleji ispred oltara, sve se znalo i bilo je puno“.
„Postojao je red i poredak, kada je u pitanju crkveni život, tako da sam ja u tom miljeu odrastao. Moja baka je bila pobožna žena, puno njih iz moje kuće je nastradalo, iz tog razloga je ona išla u hrišćansku zajednicu ondašnju. To je hrišćanska zajednica koju je vodio vladika Nikolaj Velimirović koju je on reorganizovao. To je u stvari pokret pobožnih ljudi tzv. bogomoljci. Baka me je u stvari uvela u crkvu, pod njenim uticajem sam spontano krenuo tim putem, nije ona ništa insistirala, već spontano iz ljubavi. Imao sam lepo detinjstvo u Čurugu sa puno drugara, išli smo na Tisu i kupali se. Tisa nam je baš privilegija. Kad je neko mesto na reci, onda je to veliki dar, Čurug ima taj veliki dar“.
Već neko vreme služite u crkvi na Klisi u kojoj ste ostavili veliki pečat, kakav je osećaj prisustvovati velikim liturgijama, kad Vas deca vole i kad zbog vaše službe dolazi veliki broj ljudi?
„Ja sam sveštenik, nije tako popularno reći da je sveštenik poziv, bolje rečeno služenje, ali da kažemo u tom svom svešteničkom služenju će biti 40 godina. Rekao sam svom prijatelju pre neki dan, da kad bih se opet rodio, opet bih sveštenik bio, iako ima velikih izazova, kao i svaki posao. Svaki poziv iziskuje neku posvećenost, ali ako čovek taj posao radi srcem onda to iziskuje izvesnu žrtvu, tako da ljubav podrazumeva žrtvu. Ne žalim žrtvu imao sam i imam hvala bogu i sada neka je živa i zdrava, moju suprugu Svetlanu koja me prati i koja mi je bila velika podrška u životu. Troje dece imamo hvala bogu, odrasli su zdravi i svi su vredni i odgovorni“.
„U tom mom služenju ja sam se trudio, to je bio izazov mog služenja i vremena u kojem sam služio. Kada sam ovde došao nije postojao hram pa sam zajedno sa narodom, sazidao hram. U stvari narod je sazidao hram, a ja sam samo to koordinirao i vodio, a Bog je dao. Ovde je dobar narod pa je prihvatio mene i hteo je da me čuje što je velika stvar. Ljudi su pomogli i sazidali smo ovaj hram u kojem ima još puno toga da se radi, ali je hram zaista lep i biće još lepši kad se sve završi i privede nameni. U svakom slučaju služim ovde, dosta ljudi i mladog sveta dolazi u crkvu. Imamo redovno bogosluženje i hor tako da je sve lepo i svečano, ljudi vole da dođu ovde u crkvu“.
„Sazidao sam i crkvu u zatvoru, pošto sam ja duhovnik novosadskog Okružnog zatvora od 1992. godine, odlazim tamo gde smo sazidali crkvu koju smo posvetili časnom krstu. To je isto interesantna služba sveštenika u samom zatvoru, jer sam se morao i penološki obrazovati da bih mogao da obavljam odgovorno prema svim pravilima penologije. Služim u zatvoru već 30 godina i razne sam tamo ljude sreo, to je opet priča za sebe, mogli bi da snimimo jedan film“.
„U međuvremenu važno je pomenuti da 2005. godine po blagoslovu našeg vladike bačkog dr Irineja Bulovića, a uz pomoć današnjeg našeg patrijarha, tadašnjeg igumana i vikarnog episkopa Porfirija, smo napravili terapijsku zajednicu za lečenje bolesti zavisnosti „Zemlja živih“ koja već sedamnaest godina sa uspehom radi i funkcioniše. Mnogo je ljudi koji su tamo našli utehu, podršku i isceljenje koji su bili u problemima zavisnosti. Danas, hvala bogu postojimo, to je veliko iskustvo koje zahteva veliki rad sa ljudima koji su u problemu zavisnosti
Kada razgovaramo o tom važnom poduhvatu, Vi ste jedan od osnivača koji bi mogao da nam kaže nešto više o tom programu, i načinu isceljenja štićenika?
„Taj program je spoj modernog i tradicionalnog. Tradicionalnog u smislu da mi insistiramo da ljudi koji kod nas borave, neguju osećaj odgovornosti i domaćinskog principa življenja. Da budu odgovorni prema životu, svim životnim resursima i prema svemu što nam je Bog dao, to je taj tradicionalni momenat, da nauče da se bore. Organizovano je na način nekadašnjih porodičnih zadruga, kao velika porodica gde se zna red rad i disciplina. U tom tradicionalnom smislu učimo ih da se čovek pomoli Bogu ujutru i uveče da žive, da prihvate život onakav kakav jeste, da nose sebe i da žive sa sobom“.
„Danas je problem što ljudi ne znaju da žive sa sobom već beže od sebe i prave sebi pakao od života, onda naprave pogrešan izbor i ne znaju šta im se dešava. U tom modernom smislu to je psihoterapija koju mi primenjujemo. U osnovi to je logoterapija koju je formulisao jedan bečki psihoterapeut Viktor Frankl koja podrazumeva da se čovek leči smislom, da u svemu onome što mu život donese u svim situacijama prepozna smisao, jer sve ima neku poruku ima nekog smisla. Preko pet hiljada ljudi je prošlo kroz našu terapijsku zajednicu, hiljadu njih koji su završili naš program koji traje trideset meseci se oseća dobro. Oni koji nisu prošli čitav program, bili su godinu i više dana oni su pola – pola dobro“.
„Ima puno njih koji se osećaju dobro i koji su se socijalizovali, organizovali, oženili, imaju svoje porodice i rade. Sve to ima smisla uz podršku manastira Kovilj koji nosi finansijski teret, uz podršku grada Novog Sada, dobrih ljudi, kancelarije za vere, mnogi ljudi pomažu sad da ne nabrajam sve bilo bi mnogo. Naši štićenici borave kod nas besplatno, što je važno u celom sistemu isceljenja. Čovek mora da zasluži da bude tu, ne da mama i tata plate da budu tu“.
„To je kompleksan projekat na kojem sam ja angažovan i koji iziskuje čitavog čoveka. U toj socijalnoj dimenziji crkva je važna jer se crkva angažuje u tom smislu. To je vera na delu, a vera bez dela je mrtva. Sve više ima ljudi koji su zavisni od kocke, imamo mnogo kockara jer je lak keš, sreća bez žrtve. Ono što sam malo pre pomenuo da je lepota života u žrtvi, to moramo da shvatimo. Ako se čovek ne žrtvuje, svaki uspeh iziskuje žrtvu, mi to moramo kod naše dece da negujemo i da ih učimo da se žrtvuju i trude, da će uspeh da ih sleduje, ali ne da kupujemo ljubav dece. Ako uradiš to, mi ćemo tebi dati ovo, ako uradiš ovo mi ćemo tebi kupiti ovo. Ti ne učiš zbog roditelja već zbog sebe, taj osećaj moramo da razvijamo kod dece“.
„Ego je jako u ekspanziji, mnogo se radi na tome da je sve to pod filmom samopouzdanja. U stvari, čovek se zarobi u samog sebe i ne primećuje nikog pored sebe, ne zna da podeli i da živi sa drugima, to je jako opasno. U engleskom jeziku, ja se piše velikim slovom to je jako opasno, tu moramo da budemo oprezni i pažljivi i da učimo decu da dele, to je komunikacija. To crkva radi dve hiljade godina i to je jako bitno da imamo tu komunikaciju, ali u ekspanziji ovih savremenih sredstava komunikacije, interneta i svega što nam se događa, toga je sve manje. Vidim da ono što je bilo juče nije danas što je danas neće biti sutra, ne znam gde je svemu tome kraj i da li uopšte ima kraja“.
Odsustvo ljubavi komunikacije, poverenja, zajedništva i međusobnog deljenja, da li je to razlog zašto nastaje otuđenje?
„Imamo mi mnogo dece kod nas koji su asocijalni i toga sve više imamo, postoje lekovi dao je Bog i lekove da se ljudi iznivelišu i emotivno. Danas nažalost imamo jako mnogo zloupotreba tih psihoaktivnih lekova koje imaju onaj crveni trougao“.
Da li su takvi konzumenti takođe štićenici Vašeg programa?
„Mi takve ljudi primamo u saradnji sa lekarom da on proceni da li mi možemo da mu pomognemo, jer postoje ljudi kojima mi ne možemo da pomognemo. Moraju da idu u bolnicu ili neku drugu psihijatrijsku bolnicu u kojoj moraju da se leče“.
U današnje vreme pojavljuju se različite bolesti zavisnosti kod mladih ljudi, između ostalog i zavisnost od video igara, kažite nam nešto o tome?
„Imamo i takve dece koja su zavisna od igranja video igrica i to isto stvara jednu vrstu zavisnosti. Na kraju krajeva svi smo mi od nečega zavisni, s tim što postoje socijalno prihvatljive zavisnosti i socijalno neprihvatljive zavisnosti. Ako je čovek asocijalan kroz te video igrice, dobija potpuno drugu i obrnutu percepciju života i odlazi u taj virtuelni svet gde je sve nerealno i kobajagi. To su ti asocijalni ljudi koji dolaze kod nas i oni se sa uspehom, hvala bogu, rehabilituju, ali to postoji i sve više ima takve dece. Zato ja apelujem na roditelje da paze kako deca koriste kompijutere i igrice“.
„To je sad trend, ako svi, moram i ja. Ne možemo ih skroz isključiti, ali u svakom slučaju treba ih nekako uobročiti treba na neku razumnu meru to sve svesti. Ima još jedna zavisnost koju smo mi pokušali da lečimo, ali bezuspešno, to je beskućništvo ili kako se to kaže danas, klošarenje. To je isto navlaka i čovek koji se navuče na beskućništvo on ne može da se izleči, jako teško. Postoji poseban program koji radi luteranska crkva u Nemačkoj, ali sam video da ljudima koji su u problemu beskućništva, ne možemo da pomognemo jer je to jedna posebna vrsta zavisnosti“.
„Tako da ima puno zavisnosti u koje se ljudi nesmotreno i tako spontano životnim okolnostima uvedu, možda je to stvar nepažnje i lične nebrige. Mislim da čovek sam sebi od života pravi raj i pakao, to je stvar izbora. Moramo to da znamo i deci da govorimo, svaki čovek koji odlučuje, sebi od života pravi raj ili pakao“.
Šta biste poručili budućim sveštenicima?
„Svaki period života je lep na svoj način, opet to kažem da sve zavisi od čoveka, kako on sve vidi i doživi. U svemu čovek može da vidi nešto dobro kao što u svemu može da vidi loše. Danas je loše trend, kada nekome pričate nešto lepo, gledaju te belo, moderno je sada samo ako je neki crnjak i to se plasira i to se sluša. Trudio sam se da uvek vidim nešto dobro i pozitivno u svemu, da ljudima prilazim i da ljude primam bez predrasuda. Svakog prihvatim onakvog kakav jeste“!
„Jako je važno da svakog prihvatamo onakvog kakav jeste, ne kakvog mi želimo da bude, jer jedno su naše percepcije i vizije, a drugo je kakav on stvarno jeste. Takvog ga Bog želi, takvog ga je stvorio i u tome je lepota ovoga sveta u tom šarenilu“.
„Jedan roditelj jednoga sveštenika mladoga zove mene u svoje vreme i kaže: „Znate moj sin je odlučio da bude sveštenik“! Sad ne mogu da shvatim da li je on sad ljut zato što mu je sin odlučio da bude sveštenik, jer to dobro ili nije dobro, pa sad onako izokola kažem: „Možda treba dete podržati u njegovoj želji“, tako ja sve izokola.
„Ne to je sve u redu“, rekao je on: „Nego, nije on pevač“.
Kažem: „Nismo mi pevaljke, čitamo molitvu svako svojim glasom“.
Kaže: „Nije on baš neki intelektualac“.
Kažem: „Dobro, zato ide u školu da nauči, čitaće, obrazovaće se, radiće na sebi“.
„On je i mangup“. Rekao sam: „I treba da bude mangup , treba da bude otresiti! Sveštenik mora da bude otresit čovek“.
Kaže on: „Ne znam, šta mu je onda potrebno“?
Ja kažem: „Treba da ima veliko srce, da u njega stanu svi, to je jako važno, da sveštenik voli ljude i da ima veliko srce i onda je sve rešeno“.
Lice grada: Lana Zorjan – Violinistkinja koja je osvojila 2 Laureata za 10 dana (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
