Јован Дучић рођен је у Требињу, али година и тачан датум нису ни данас са сигурношћу утврђени. Према речима самог књижевника, које можемо сматрати најверодостојнијим, датум је 5. фебруар 1874. Потиче из трговачке породице, од оца Андрије, који је већ 1875. погинуо у херцеговачком устанку, и мајке Јованке, Јоке (рођ. Владиславић).
Школује се у Требињу, Мостару и Сарајеву, а у Сомбору завршава тада чувену учитељску школу. У сомборском листу Голуб објављена му је прва песма, „Самохрана мајка“, испевана под утицајем Војислава Илића. Песме наставља да објављује у новосадском Невену, сарајевској Босанској вили и цетињској Новој Зети. Од 1893. ради као учитељ у Бјељини али због патриотске песме „Отаџбина“ добија отказ по одлуци Земаљске владе у Сарајеву. Поново је у Мостару где другује са песником Алексом Шантићем и приповедачем Светозаром Ћоровићем. Национално и културно ангажовани у српском друштву „Гусле“, они 1896. покрећу Зору, лист за забаву, поуку и књижевност. Амбициозан и жељан да упозна свет, Дучић 1899. одлази у Женеву на студије књижевности и филозофије.
Последњег дана деветнаестог века, 31. децембра 1899, стиже у Париз. Одушевљен је модерном француском поезијом парнасоваца и симболиста који постају његови песнички узори.
У издању Мостарске Зоре излази му прва збирка песама Пјесме 1901, а у београдском Делу наредне године објављује есеј „Споменик Војиславу“, поводом подизања споменика песнику Војиславу Илићу на Калемегдану. Тај текст у коме образлаже своју песничку поетику засновану на идеалима парнасовске складне форме и симболистичке лирске слутње, постаће програм читаве једне генерације младих аутора, у којој, уз Дучића, најважније место припада Милану Ракићу.
Након што је дипломирао у Женеви, 1907. долази у Београд и постаје писар у Министарству иностраних дела. Годину дана потом појављује се његова друга збирка, Песме, у издању Српске књижевне задруге. Испевана у симетричним дванестерцима, ова књига спада међу најзначајнија остварења српског песништва а Дучићу доноси велики углед и славу, што је потврђено и у знаменитој Антологији новије српске лирике (1911) Богдана Поповића у којој је Дучић убедљиво водећи аутор, заступљен са чак тридесет и три песме.
Дипломатска каријера песника
Паралелно се одвија и Дучићева успешна дипломатска каријера. Најпре је 1910. постављен је за аташеа српског посланства у Цариграду да би исте године био премештен у Софију.
Од 1912. био је секретар посланства у Риму, затим 1914. у Атини па од 1918. до 1922. саветник посланства у Мадриду. Као делегат при Лиги народа у Женеви борави 1924, а од 1926. до привремног пензионисања наредне године ради као отправник послова у Каиру. У то време почиње да припрема и своја сабрана дела чији се први томови (Песме сунца и Песме љубави и смрти) појављују 1929. године да би наредне године изашли и Царски сонети, Плаве легенде и Градови и химере.
Редовни члан Српске краљевске академије постаје 1931. када се враћа у активну дипломатску службу, најпре као отправника послова у Каиру, а потом од 1932. као посланик у Будимпешти и Риму.
Од 1937. постављен је за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора и одлази на дужност у Букурешт. У Мадрид стиже 1940. године а по избијању Другог светског рата, преко Лисабона, одлази у Сједињене Државе, у град Гера у Индијани где ће до смрти живети код свог рођака индустријалца Михаила Дучића.
Наставља књижевни рад, у Питсбургу објављује монографију о грофу Сави Владиславићу (1942) и низ публицистичких расправа, махом о политичким и националним питањима.
Умире 7. априла 1943. године од шпанске грознице. На дан сахране, 9. априла, у из штампе излази збирка Лирика у којој песник води велики лирско-метафизички дијалог са Богом. Дучићеви посмртни остаци пренети су касније ове године из Гере у порту српског манастира Св. Саве у Либертвилу, да би коначно, према његовој тестаментарној жељи, били пренесени у Требиње 22. октобра 2000. године и уз највише почасти положени у крипту цркве херцеговачке Грачанице на Црквинама изнад Требиња.
Речи историчара уметности Милана Кашанина најбоље сажимају Дучићев живот: „Јован Дучић је, као човек, поцрпао из живота све, као што је, као писац, поцрпао све из речи. Није се могао паметније утрошити један живот, ни боље искористити један таленат. Ништа није пропустио, нити упропастио. Са оним што је носио у себи, више се није могло дати него што је он дао.“
Преузмите андроид апликацију.
