Бројни научници мисле да могу да „преваре“ Сунце и тако смање загревање Земље. Дисциплина се зове соларни геоинжењеринг. Једна од идеја: да се океани прекрију вештачком белом пеном која би одбијала Сунчеве зраке.
„Нема сумње да је човек у стању да вештачки хлади планету“, каже професор Дејвид Кејт са Универзитета Харвард.
Област којом се он бави зове се соларни геоинжењеринг и биће много стручњака који ће то назвати псеудонауком.
Јер, питање је ни мање ни више него може ли човек да манипулише Сунчево зрачење ка земљи тако да се смањи глобално загревање?
Прва од наизглед блесавих идеја потиче од ерупција вулкана.
Рецимо, кад се пре тачно тридесет година догодила велика ерупција Пинатуба на Филипинима – друга највећа ерупција читавог века!
– Земља се наредних месеци охладила за просечних пола степени Целзијуса.
Како то? Пепео се подигао у ваздух, од њега су настали ситни аеросоли који месецима лебде, те одбијају део Сунчевих зрака назад, а пропуштају мање зрачења ка Земљи.
Људи попут Дејвида Кејта мисле да је могуће вештачки симулирати тај ефекат.
Аеросоли би се распршиле између 15 и 50 километара изнад површине наше планете.
У теорији, ситне честице се повезују са водом и можда и читаве три године, блокирају део Сунчевих зрака.
Друге идеје соларног геоинжењеринга звуче једнако лудо. Рецимо, прекрити велике океанске површине вештачком белом пеном.
Јер, 70 одсто површине Земље чини вода, углавном тамна, тако да привлачи зраке Сунца уместо да их рефлектује.
„Идеја је произвести пену која одбија део Сунчевих зрака, а може да се употреби на стратешким местима где се можда могу постићи одређени климатски ефекти“, каже доктор Кори Габријел, стручњак за климу са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу.
Наводно би површина воде прекривена пеном одбијала десет пута више Сунчеве светлости. Са довољно пене, тврде заговорници теорије, планета би у просеку била 0,5 степени хладнија.
Но ни ова метода није испробана. Непознато је како би утицала на морске животиње и биљке и да ли би изазвала локалне временске непогоде.
Идеја која пак уопште не звучи чудно – штавише, одвајкада се масовно примењује – јесу такозвани бели градови.
Јер, градови, те оазе асфалта и бетона, у правилу су врелији него околина.
Рецимо, Њујорк је у просеку од једног до три степена топлији од околине, а има вечери када то иде до читавих 12 степени Целзијуса. Јер, док се около увече брже хлади, асфалт и бетон емитују топлоту.
Један од разлога су и тамни кровови, тротоари и улице. Они се немерљиво брже загревају него зеленило и светла поља.
Решење су куће кречене у бело, са све кровом. Једноставно је и јефтино. Бели кров је 30 одсто хладнији од црног. Зато тако изгледају медитерански градићи у Грчкој или на северу Африке.
„Локална температура може да се смањи за један степен у просеку“, каже професорка Соња Сеневиратне, која ради на Високој техничкој школи у Цириху. „Током врелих дана, када је још више Сунчевих зрака, ефекат би био још много већи.“
Није чудо што је Њујорк још 2009. покренуо програм „Cool Roofs“. У бело је офабрано преко милион квадратних метара кровова. Ем што хладе, ем што штеде енергију за клима-уређаје.
Неки научници процењују да бисмо уштедели електричну енергију која одговара производњи 700 електрана на угаљ, само уколико би сви кровови и тротоари света били бели.
Док ова метода нема ризика и противника, остале идеје соларног геоинжењеринга су на мети критичара. Научна заједница је подељена, а борба за фондове којим би се финансирала истраживања непрестана.
„Ако не истражујемо, онда ће идуће генерације морати да доносе одлуке у незнању. Може бити да ће на крају одлучити да употребе ове методе без ваљаног истраживања“, каже професор Кејт.
„Мислим да постоји одређени морални императив да се наредна генерација опскрби информацијама.“
Многи се не слажу са њим, али се слажу у нечем другом: човечанство мора да брзо и одрживо смањи емисију штетних гасова. Јер, ако соларни геоинжењеринг и може мало да помогне, он не може да преокрене климатске промене.
