Зашто сви мислимо да имамо ADHD – и шта каже стручњак.
Експанзија друштвених мрежа довела је до константног прилива нових садржаја. Где год да се окренемо чека нас нотификација, лајк или нека нова вест. Наш допамински систем је преплављен јер стално очекујемо да се нешто деси, хранимо се информацијама које непрестано долазе са свих страна.
Овоме не помаже ни начин на који су апликације попут TikTok-а и Instagram-а осмишљене – садржаји се брзином светлости смењују са идејом да нам задрже пажњу, која се постепено све више смањује. Наш ум покушава да се са тим носи и да се адаптира на нову ситуацију. Као оптимална дужина TikTok снимка спомиње се распон од 20-30 секунди са саветима попут “keep it snappy, avoid fluff for maximum engagement2, “don’t drag it out”.
По неким истраживањима, просечан опсег краткорочне пажње смањен је са 12 секунди 2000. године на 8 секунди 2020. године – вероватно како би се прилагодио количини информација и мултитаскингу са којим се суочавамо. Као одговор на овакву ситуацију, све више одраслих људи је убеђено да имају ADHD (“attention deficit/hyperactivity disorder”) бар у неком облику.
У разговору са стручњаком демистификујемо овакве представе.
Да ли заиста толико људи има ADHD?
На основу претходно реченог, логично је да у последњих неколико година постоји велики фокус на проблемима који су на неки начин повезани са начином на који функционишемо. Трендови “self-improvement-а” преузимају наше алгоритме у покушају да држимо темпо са повећаним захтевима, али за многе људе ово је само делимично делотворно.
Када гледамо уназад чак и две деценије, консензус стручне јавности је био да се ADHD скоро никада не појављује у одраслом добу. Међутим, данас је adultни ADHD најактуелнија дијагноза.
Шта се променило?
На друштвеним мрежама све су популарнији видеи који показују листе симптома ADHD-а у којима се људи често препознају. Постоји тренд самодијагностиковања – многи се пронађу у излистеним симптомима и повежу са примерима са социјалних мрежа.
Како заиста знати да ли имамо ADHD?
Поремећај пажње са хиперактивношћу је неуроразвојни поремећај током ког се мозак развије другачије од уобичајеног, пре свега повезан са поремећајем метаболизма допамина. Најчешће је повезан са поремећајима егзекутивне функције – што укључује планирање, организацију задатака и радну меморију – али и са симптомима унутрашњег немира, стално укљученог мотора и немогућности да се остане на истом задатку.
ADHD експанзија – шта кажу стручњаци
Др Иван Ристић, који ради у Кабинету за ADHD Института за ментално здравље, наводи да много људи долази са предубеђењем да има дијагнозу, али да велики проценат њих не испуњава критеријуме за поремећај:
„Сматрам да је значајно да психијатар, углавном у сарадњи са психологом који обавља даља тестирања, донесе дијагнозу “adult”-ног ADHD-а. Једна од кључних разлика између симптома ADHD-а и појава код људи који немају поремећај је функционална поремећеност која произлази из ових симптома – то је једна од кључних ствари која се узима у обзир при дијагностици. Поред тога, често се могу приметити значајне разлике приликом психолошког и неуропсихолошког испитивања које могу упућивати на ADHD.“
Такође, наглашава да људима често буде лакше да себи приписују поремећај који је прихваћен у модерним временима, а да се у стварности ради о другој проблематици:
„Један од задатака које имамо у Кабинету за ADHD јесте да помогнемо људима који све своје проблеме стављају у кош ADHD-а, а заправо болују од неког другог поремећаја или су једноставно под превеликом количином стреса или неспособни да се прилагоде веома захтевној средини.“
Др Ристић наводи и разлике у правилном дијагностиковању поремећаја између полова. Проблем је нарочито очигледан код жена – њима се ADHD дијагностикује отприлике пет година касније него мушкарцима, иако се симптоми појављују приближно истовремено код оба пола. Као последица, жене чешће долазе у стања већ компликована дугогодишњом проблематиком и показују знаке депресије, анксиозности и проблеме у функционисању. Ово се објашњава тиме што се код мушкараца симптоми чешће испољавају кроз хиперактивност или импулсивност, што је видљиво окружењу, док су симптоми код жена углавном повезани са проблемима са пажњом и мање сметају другима.
Закључак
Постоје дистинкције између онога што ADHD јесте и онога што није, али велики проблем је што нашу, све више оштећену пажњу, класификујемо као медицинску дијагнозу. Иако су нам друштвене мреже донеле много тога корисног, можда је време да се заиста обратимо стручњацима када посумњамо на проблем, а не вирусним “content” креаторима.
Преузмите андроид апликацију.
