Многи су се макар једном нашли у истој ситуацији – вечерали сте, сити сте, седите испред телевизора, а онда изненада пожелите чипс, чоколаду или неку другу грицкалицу. Иако знате да вам храна није потребна, жеља за јелом се ипак појављује.
Нова студија објављена у научном часопису Аппетите открива да разлог за то нема много везе са снагом воље, већ са начином на који наш мозак реагује на сигнале повезане са храном. Истраживачи тврде да су ти импулси заправо навике које смо годинама градили, повезујући храну са задовољством и наградом.
Психолог Томас Самброок са Универзитета Источне Англије објашњава да мозак често аутоматски реагује на научене обрасце понашања, чак и када свесно мислимо да нисмо гладни. Другим речима, понекад не једемо зато што нам је храна потребна, већ зато што мозак прати већ усвојени образац.
Шта су заправо сигнали за храну
Сигнали за храну су различити подстицаји који нас наводе да размишљамо о јелу и покрећу жељу за храном. Они могу бити:
- мирис или изглед хране
- одређено доба дана
- место на коме се налазимо
- људи са којима смо
- стрес, досада или емоције
- сећања и навике
Научници објашњавају да мозак кроз понављање ствара везу између одређених ситуација и хране. На пример, ако често једете кокице док гледате филм, мозак ће аутоматски повезати филм са храном и створити очекивање награде.
Тада се активирају центри за задовољство, повећава се лучење пљувачке и јавља се мотивација за јелом, чак и када стомак није гладан.
Стручњаци истичу да ово нема везе са дисциплином, јер су такве реакције често аутоматске и јављају се и код људи који имају јаку самоконтролу.
Физичка и емоционална глад – како их разликовати
Стручњаци наглашавају да је важно разликовати физичку од емоционалне глади.
Физичка глад:
- јавља се постепено
- престаје када се заситите
- може да се одложи неко време
- задовољава је готово свака храна
- не изазива грижу савести након оброка
Емоционална глад:
- појављује се нагло
- делује као да никада не престаје
- тражи брзу и тренутну реакцију
- везана је за одређену храну
- често изазива кривицу или нелагодност након јела
Стручњаци објашњавају да емоционално једење често значи да покушавамо да смиримо стрес, тугу или досаду храном, уместо да слушамо потребе свог тела.
Зашто мозак тражи храну и када смо сити
Научници разликују две врсте глади:
- физиолошку глад – када телу заиста треба енергија
- хедонистичку глад – када тражимо задовољство и награду
У овом случају ради се о хедонистичкој глади. Она је повезана са центрима за задовољство у мозгу који памте пријатна искуства са храном и подстичу нас да их поновимо.
Посебно јака реакција јавља се код хране богате шећером и мастима, јер она појачава лучење допамина, хормона задовољства. Што се више пута понови такво понашање, то навика постаје јача.
Код неких људи може доћи и до поремећаја преједања, јер губе осећај за стварну глад и ситост или користе храну као начин да се изборе са емоцијама.
Како да се одупрете импулсу за грицкањем
Стручњаци саветују неколико корака који могу помоћи да се препознају и контролишу сигнали за храну.
1. Препознајте прави разлог
Запитајте се да ли сте заиста гладни или вам је само досадно, стресно или желите неку врсту утехе.
2. Направите кратку паузу
Сачекајте неколико минута пре него што узмете храну. Често жеља ослаби ако је не испуните одмах.
3. Промените окружење
Смањите изложеност храни која вас искушава и организујте простор тако да вам здраве навике буду лакше.
4. Будите стрпљиви
Промена навика захтева време јер мозак мора да створи нове обрасце понашања.
5. Једите свесно
Једите за столом, без телефона и телевизора, и обратите пажњу на укус, мирис и текстуру хране.
Жеља за грицкалицама када нисмо гладни није знак слабе воље, већ резултат навика које је мозак годинама стварао. Разумевање разлике између физичке и емоционалне глади, као и свесно праћење сигнала које тело шаље, може помоћи да лакше контролишемо потребу за храном и изградимо здравији однос према исхрани, пише Real Simple.
Љубичаста лепотица која „плеше“ са светлошћу: Једна грешка у нези може је коштати живота
Преузмите андроид апликацију.
