Обичај “закључавања љубави“, тачније исписивања имена заљубљеног пара на катанац, качења истог на мост и бацања кључића у реку како нико не би могао да “откључа ту љубав“, потиче из древне Кине где се користи изрека: “Љубав ће бити чврста, све док је катанац на ланцу.“
У Новом Саду сте сигурно на Варадинском мосту, али и на самој огради тврђаве видели велики број катанаца на којима пишу имена заљубљених људи.
Они који не верују да обичај ”катанчења” порекло води из Кине, настанак ове романтичне традиције везују за Србију, тачније, Врњачку бању и причу о љубави двоје младих која се дешавала уочи Првог светског рата.
Прича говори о учитељици Нади и војнику Рељи који су, због рата, били приморани да се растану како би Реља из Грчке служио својој држави.
Убрзо затим, Реља је у Грчкој упознао девојку у коју се заљубио, те раскинуо веридбу са Надом, због чега је она врло млада, прича се од туге због несрећне љубави, преминула.
Мост који се налази у Бањи и који је оживео традицију “катанчења“ љубави, био је мост на коме су се састајали Реља и Нада док су се волели. Тако су, након Надине трагичне смрти, младе девојке из Бање и околних места долазиле на мост, закључавале катанце и бацале кључиће у воду, како их не би задесила слична судбина.
Веровало се да ће пар чије име пише на комаду гвожђа окаченом на мосту, заувек остати заједно, те да никаква Гркиња и несвакидашњи сплет околности неће моћи да га растави.
Овакви мостови налазе се широм Европе, а у нашем прелепом граду улогу љубавног моста првокласно и веродостојно одиграо је Варадински мост.
Терет љубави код Новосађана, ипак није толико тежак. Иако шетајући мостом, из дана у дан, можемо приметити све већи број закључаних љубави, наши суграђани више прибегавају другим начинима за одржавање својих односа.
Ви ћете сада помислити да смо коначно разумели да је рецепт за вечну љубав слобода, а не кључ, али не причамо о томе.
Нама су, једноставно, већ превише пута рушили мостове и не допада нам се помисао да ће ту велику љубав коју осећамо према некоме сутра, уколико до рушења поново дође, однети Дунав.
Због тога, ми играмо на сигурно! Када се преко Моста дуге попнете на Петроварадинску тврђаву, обратите пажњу на ниску ограду којом је ограђен тргић око “пијаног сата“.
Иако су у осталим местима мостови носиоци овакве врсте романтике, код нас на овој огради све више понестаје места за закључавање неких нових љубави, јер су они који су се на овај корак одлучили пре пуно година, одлучили да то буде заувек!
Ипак, то нам не гарантује да и Варадински мост за неко време неће почети да трпи велике последице услед непрекидног украшавања гвожђем.
Стање је свакако неизвесно, те ће нам љубавна традиција “катанчења“ или много одузети урушавањем путева који воде ка Срему, или много донети када је у питању туризам.
Али… није ли тако увек у љубави? Никада не знаш шта те чека.
Мост љубави у Паризу:
Неки би рекли да се у граду љубави догодио отворен атак на романтику.
Мост уметности у Паризу се, рецимо, већ се делимично урушио услед тежине љубави која се доказивала тонама гвожђа, због чега су паришке власти уклониле катанце, те јасно дале до знања да је поновно качење истих изричито забрањено.
Ипак, заљубљено срце увек нађе начин. Након ове забране катанци су почели да се појављују и на другим мостовима, а неки су чак виђени и на Ајфеловом торњу, тако да се може закључити да је романтика ипак преживела.
Међутим, може ли се под теретом љубави која је закључана, а не слободна, заувек живети?
Преузмите андроид апликацију.
