Некада је теже примити загрљај него га дати. Теже је рећи „хвала“ него „изволи“. Иако нас срце затрепери кад нас неко изненади пажњом, комплиментом или нежним гестом, често се повучемо, збунимо или покушамо да узвратимо – одмах, да не останемо „дужни“.
„Само ми дозволи да учиним нешто лепо за тебе.“ Те речи изговорила је моја колегиница када сам, осећајући се помало непријатно, покушала да платим за кафу који ми је сама, без да сам јој тражила, донела. Хтела је да ме изненади. А ја? Ја сам се трудила да јој то некако „вратим“, да надокнадим, да не останем дужна. Та реченица ме је зауставила и натерала на размишљање: зашто нам је тако тешко да прихватимо љубазност и пажњу без осећаја кривице?
Ово су најчешћи разлози због којих одбијамо да примимо пажњу и доброту дугих људи кажу психолози – и како тиме (не)свесно кочимо сопствени емотивни раст.
1. Мислимо да изгледамо слабо ако тражимо или примимо помоћ
Колико пута сте помислили: „Нека помогну онима којима је више потребно“? Љубазност доживљавамо као нешто што „не заслужујемо“ ако можемо да функционишемо и сами. Али управо снага је у томе да се дозволи себи да се прими, да се препозна нежност другога и узме без задршке.
2. Не желимо да будемо терет
Убеђени смо да некоме одузимамо време, енергију, ресурсе. Али шта ако је та особа баш желела вас да усрећи? Да кроз пажњу покаже колико јој је стало? Није на нама да процењујемо туђу намеру – већ да уз захвалност прихватимо оно што нам се даје.
3. Перфекционизам нас блокира
Понекад помоћ не изгледа баш онако како бисмо је ми пружили. Пример из свакодневице: нико не слаже судове у машину „како треба“ – осим нас самих. Али поента није у савршенству. Поента је у искрености иза њих.
4. Не верујемо да то заслужујемо
Многи људи не прихватају комплименте, поклоне или помоћ јер дубоко у себи мисле да нису вредни тога. Али прихватање доброте јесте потврда да вредимо, да постојимо у нечијем срцу и мисли. Учимо да кажемо себи: Заслужујем ово. Добро сам. Вредно сам пажње.
5. Понос нам не дозвољава да примимо
Понос каже: Не треба ми нико. Али када не примамо, затварамо врата повезивању. Понос нас одваја од других и од нас самих. Сви ми понекад морамо да научимо да будемо не само добри даваоци, већ и захвални примаоци.
6. Лакше нам је да дајемо него да примамо
Од малих ногу учимо да је већа вредност у давању. Али то не значи да примање нема вредност. Давање и примање су стране истог новичића – љубав не може постојати ако се не креће у оба смера.
7. Плашимо се туђих лоших намера
Понекад одмах тражимо „скривене намере“ иза комплимента. Зашто ми то говори? Шта жели заузврат? Али нечија нежност не мора имати скривени мотив. Некад је једноставно искрена. У таквом тренутку довољно је рећи: Хвала.
Зашто је важно научити да примимо доброту
Не можемо напредовати, ни емоционално ни духовно, ако стално одбијамо оно што нам долази из добрих намера. Кад одбијамо пажњу, одбијамо и раст. Одбијамо повезаност. Одбијамо могућност да будемо део нечијег израза љубави.
Прихватање не умањује нашу вредност – оно је потврђује
Понекад је најхрабрија ствар коју можемо учинити – да кажемо „Хвала.“ Без објашњења, без потребе да се „одужимо“. Само – захвалност. Следећи пут кад вам неко понуди помоћ, удели комплимент, или вас части кафом без повода – дозволите себи да примите. Јер можда тиме, осим што дајете другоме прилику да воли, учите и себе да сте вредни љубави.
Психолози тврде да су ове 3 ружне навике знак изузетне интелигенције: Да ли се препознајете?
Преузмите андроид апликацију.
