Последња станица аутобуске линије број два, Новосађанима познатије као “двојка“, води у сам центар Новог Сада.
Аутобуси годинама верно возе своје руте до свих жижа дешавања у нашем граду, а на нашу срећу, тих малих жаришта која распламсавају културну сцену Новог Сада, сваким даном је све више.
У тим истим аутобусима, само је пре неколико година било толико хладно у зимском периоду да вам се чинило да не постоји разлика било да сте прошетали до одређене дестинације, или се ипак укрцали у аутобус.
Данас је прича мало другачија. Простор у градском превозу је климатизован, те лети можемо пријатно да дишемо, док се зими таман навикнемо на пријатну атмосферу и топлоту када нас на крају разочара чињеница да смо стигли до одредишта и да је време да изађемо напоље.
Понекад, када се неки од новијих бусева поквари, из градског превоза извуку неки од старих модела који ми одмах евоцира све оне лепе успомене које сам стварала у току студирања.
Сећам се, најслађе ми је било да уштедим који динар тиме што нећу платити аутобуску карту.
Тада ми је било потпуно бесмислено давати новац на неважно парченце папира, међутим, сада разумем да стари Новосађани када купују карту, заправо не плаћају њу, већ свој мир и избегавање јавног блама, уколико се догоди да у градски превоз уђе контролор.
Дакле… евоцирање успомена из градског превоза и враћање неколико година уназад, завршава се стизањем на станицу испред Српског народног позоришта.
Тада возач отвара сва врата у исто време, плави “Volvo“ полако избацује и свог последњег путника.
Мириси бензина и помешаних парфема којима смо се до тог момента опијали, бивају замењени мирисом свежине који доноси вече.
Прво на шта се налети јесу велике степенице СНП-а. Додуше, Позоришни трг је и даље у фази реновирања, те новосадски скејтери морају да се стрпе још неко време како би поново изводили своје неустрашиве пируете над њима.
Оно што је сјајно јесте велики број клупица којима је обогаћен простор на Позоришном тргу, те ће они најнеустрашивији, засигурно, добијати више аплауза него икада.
Поглед у десно иначе баца акценат на старог чику који продаје кокице. Он се, међутим, због реконструкције и даље налази на заслуженом одмору.
Често бисмо, као деца, загледајући се на ценовник кокица који је био залепљен на киоску, док смо пребројавали да ли ћемо имати довољно новца за оне “огромне“, запињали за мермерне плоче које су у том делу Позоришног трга биле најнеравније.
Такве шетње неретко би завршавале и нападима смеха, јер би неко од нас, који смо носом парали облаке, а не гледали куда идемо, запео и просуо се колико је дугачак, баш ту, пред свима, у самом центру града.
Сада, када је овај део шеталишта раван, свима онима који вуку “слатке трауме“ на ове непријатности из младости, требаће одређено време да се навикну на то да се овим путем сада може апсолутно безбрижно проћи.
Неколико стотина метара напред наилазимо на Споменик Светозару Милетићу. На њега ме, поред свих квалитета и доприноса овог човека Новом Саду, највише асоцира претња моје мајке, када бих урадила нешто што не ваља, која је гласила: “Окачићу те да висиш на Милетићу, да ти се смеју, за пример другој деци!“
Истина, Милетић се једва назире од силних новогодишњих кућица, бина и ђаконија којима је ушушкан, али и даље сведочи свему ономе за шта су се наши преци борили како бисмо ми данас безбрижно попили најлепше кувано вино на штанду са погледом на његов споменик.
Са “Зимзолендом“, веселим, празничним, “градом у граду“ , настањеним на Тргу слободе, дочекамо прве зимске пахуље.
“Зимзоленд“ се отвара сваким даном у 10 ујутру, а у поподневним часовима сеје Новосађанима праву заразу празничног расположења својим креативним садржајима који су намењени за забаву свих генерација.
Могућности су бројне након тога… Упутите ли се у правцу Косовске улице, изненадиће вас колико су лепо украсили Трг републике, те како споменик Краља Петра I посебно долази до изражаја када је са свих страна украшен новогодишњим ђаконијама.
Уколико, ипак, кренете у правцу Дунавског парка, верујем да ћете помислити како сте залутали у неки божићни филм.
Дунавски парк зими постаје “Ледена шума“, тачније, можда и најомиљеније место свих Новосађана у периоду у коме нам сликарка зима донесе ниске температуре.
Међутим, “Ледена шума“ није место које би се могло описати у тек неколико реченица, због тога сам одлучила да вам је сутра детаљно и исцрпно представим како доликује.
Дакле, ред кафића са десне, ред кафића са леве стране док пролазите Чика Јовином улицом. Све је урађено по неком copy/paste принципу, а нигде ни призвука некултуре и “јефтиног“.
Некада смо, за делић празничне еуфорије, морали да путујемо на новогодишње вашаре скроз до Загреба, или Будимпеште, док нам је сада, Богу хвала, изобиље празничних песама, атмосфере, шарених лампица, новогодишњих слаткиша, колача и поклона, испред носа.
Дакле, последња станица “двојке“ одводи у сам центар града. Одатле вам препоручујем да идете пешке, или барем да изнајмите фијакер са предивним белим коњима који додатно допуњују читаву новогодишњу идилу.
Нови Сад је и даље диван као што је био, само смо ми све више кратковиди за лепоте које нуди.
Туристи су одушевљени лепотама које су нама постале део свакодневнице, те којима не придајемо значај.
Можда… уколико икада помислите како је око вас све монотоно и ништа се не дешава, треба да покушате да приметите свој град из угла неког странца.
Тек онда, онако неострашћено, обратићете пажњу и на најситније детаље које зиму у нашем граду чине посебнoм.
А Нови Сад је зими, морате признати, чаробан!
Преузмите андроид апликацију.
