Ретке су прилике када је грађанин позван да уређује своју заједницу. Неки од нас били су малолетни и нису могли, својим гласом, да учествују у доношењу Устава из 2006. године. Многи који су могли, нису били заинтересовани за тај врхунски израз народне суверености.
Скепса нашег народа поводом института референдума донекле је оправдана. За таквим начином изјашњавања посезало се пречесто током кризних деведесетих година, око питања која се нису могла решити кроз изражавање воље грађана. Чинило се да је сваки референдум био увод у погоршање услова живота и нови ратни сукоб.
Баш као што новчане вредности у међусобној комуникацији не изражавамо одавно у динарима, због хиперинфлације и других проблема са којима се валута суочавала у најтежем периоду кризе краја двадесетог века и катастрофалне монетарне политике, са почетка двадесет и првог.
Ствари се, захваљујући одговорној и државотворној политици мењају. Динар је од 2012. године повратио своју солидност и стабилност, а тако је и наш правни систем сазрео да се коначно заврши квалитетно уставно уређење Србије, које подразумева доследну и суштинску поделу власти.
Акт о промени Устава, који је усвојила Народна скупштина, бави се уређењем правосуђа и коначним, потпуним осамостаљењем судске власти у нашој земљи.
То је најпре израз наше друштвене свести и зрелости. Велики српски правни теоретичар Слободан Јовановић је у свом делу „О држави“ још двадесетих година прошлог века нагласио да „онај који издаје закон не треба у исто време да суди и управља – и обрнуто“. Решења нашег Устава из 2006. године су, кроз састав Високог савета судства и институт „првог избора“ судије, на мандат од три године, остављала могућност превеликог утицаја законодавне и извршне власти на судску.
То је био закључак свих релевантних уџбеника на Правном факултету у Новом Саду, на којем сам дипломирао. Као много пута у нашој историји, један важан посао државног уређења нисмо спровели до краја.
Сада је дошао тренутак да то учинимо. Акт о промени Устава предвиђа потпуну сталност судијске функције, од тренутка њиховог избора, који се више неће вршити у Народној скупштини.
Тај важан и пре свега стручан процес обављаће у целости реформисани Високи савет судства, у којем ће доминирати саме судије и представници правне науке. Парламент такође више неће директно бирати јавне тужиоце, већ је и ту предност дата струци.
Зашто је ово важно?
Древни правник Улпијан нам поручује да је „право вештина доброг и правичног“. Та вештина захтева огроман труд и рад да би се савладала.
Да би неко постао судија, мора прво да заврши правни факултет, што, верујте ми, није нимало лак задатак и може да потраје, у просеку и до седам година. Затим млади дипломирани правник ради као приправник – волонтер у неком од судова, где не заснива радни однос и не остварује зараду.
Након што тако проведе две године, покушавајући да уграби сваку мрву знања, следи му савладавање и до четири хиљаде страница целокупне правне материје коју је учио на факултету и полагање правосудног испита.
Након тога треба три године да ради у правној струци и тек онда може да размишља да покуша да постане, рецимо, судија основног суда, за шта су му још потребне изузетна стручност, оспособљеност и достојност.
Шта мислите, да ли талентоване и вредне правнике, који треба да уложе такав труд, може да мотивише „први избор“ и мандат од три године, који не пружа никакву сигурност и отвара могућност манипулације, које су обилато коришћене при тзв. „реформи правосуђа“ 2009. године?
Упознао сам много сјајних младих колега на студијама, које је недовршен правосудни систем одвео у сферу привреде, адвокатуре или државне управе, а били су рођени да „деле правду“ односно да јој часно и стручно служе.
Гласајући за опцију ДА на предстојећем референдуму, 16. јануара, пружићемо подршку најбољима и најпосвећенијима да истрају у остваривању својих професионалних снова и амбиција, осећајући пуну сигурност и бавећи се искључиво стручним изазовима.
Као што видите, аргументи за подршку Акту о промени Устава су много сложенији од оног што критичари најчешће тврде, а то је да нешто чинимо зато што „морамо због Европске уније“.
Истина је да оно што је предложено покушавамо да реализујемо већ 16 година, због себе. Чињеница је и да нам је, у проналажењу адекватног уставног уређења правосуђа, помогла Европска комисија за демократију путем права, тзв. „Венецијанска комисија“, која је саветодавно тело Савета Европе, а не Европске уније.
Овај скуп међународних правних стручњака има чак 61 државу чланицу, међу којима је и наш стратешки партнер – Руска Федерација и изразито пријатељске државе, попут Мађарске, Грчке, Кипра, Шпаније, Словачке, Чешке и других.
Да ли ико верује да би комисија таквог састава предложила нешто на штету наше земље?
Коначно, гласајући за опцију ДА на референдуму, у недељу 16. јануара, дајемо свој допринос остваривању идеала члана 172. Душановог законика, који гласи: „Све судије да суде по Законику, право како пише у Законику, а да не суде по страху од царства ми“.
Како такво вршење судијске функције изгледа у пракси, видели смо ових дана, када је часни судија Савезног окружног суда у Мелбурну, Ентони Кели, устао против здружене политичке и државне моћи Аустралије, да доследно и правично спроведе закон у случају бесправног суспендовања визе Новака Ђоковића.
Поверење народа, сигурност функције и стручност, способност и достојност као једини критеријуми, основи су да из нашег правосуђа елиминишемо страх и манипулације и унапредимо владавину права, на линији наших највећих законодаваца, Светог Саве и цара Душана.
Сава Стамболић
Дипломирани правник, Сарадник Центра за друштвену стабилност
У видеу који следи послушајте мишљења новосадских адвоката на тему референдума.
Најновије вести из категорије Србија пратите на следећем линку
Преузмите андроид апликацију.
