Промена власничке структуре у НИН-у покренула је лавину различитих, углавном пренаглашених, невешто изрежираних и политички мотивисаних реакција новинара и еснафске јавности, а све из наводно стручних побуда. Читава ситуација кулминирала је колективним напуштањем редакције од тадашњег уредничког колегијума и најавом оснивања новог недељника под власничком палицом Драгана Ђиласа и Шолака, односно Јунајтед медије, што у старту најављује још један ускостраначки билтен на трафикама широм земље.
Резигнираност и кукамање дојучерашњих перјаница НИН-а међутим, треба узети са великом резервом, имајући у виду да су и они невољно признали да од нове власнице не трпе никакве притиске, већ да им је просто изнела смернице ка комерцијализацији ове публикације. Оно што, међутим, буди много већу сумњу у искреност тих суза над умрљаном професијом, јесте помало заборављени случај приватизације НИН-а из марта 2009. године, након вишесемечних натезања око тога коме ће, да поједноставимо, овај угледни недељник припасти као плен у рату ДС и ДСС-а.
Тада је на бруталан начин не само смењен, него и понижен Слободан Рељић, најдуговечнији главни и одговорни уредник НИН-а, тако што му је понуђено да буде практично редакцијски потрчко, уз индиректно објашњење да за њега места и потребе више нема – ово политичко насиље над Рељићем и НИН-ом, тада није сметало данашњим нарикачам над тобоже угроженим медијским слободама, иако је већина најгласнијих и тада било у или макар око спорне редакције.
Сви ти заштитници слободне речи, правили су се вешто мртви и после објављивања извештаја Верице Бараћ 2011. године, која је утврдила да иако тада на функцији градоначелника Београда, Ђилас држи медије заробљеним условљавајућих их преко реклама, а да он лично има макар две фирме за маркетинг у медијима које државним новцем, а уцењивачким приступом постижу приватни и страначки интереса.
Бараћева је тада недвосмислено доказала да је Ђилас прави власник таблоида Пресс преко којег опањкава и демонизује политичке противнике, а њени докази су били толико јаки да је исте јавно на конференцији поновио и Вилијам Инфанте, тадашњи стални координатор Уједињених нација у Србији. Оно што је запањило и УН, није очигледно ни дотакло данашње озлојеђене нарикаче.
Еснафски дежурни адвокати ћутали су и када се по први пут након нацистичке праксе у Немачкој, дешавало да се у декларативно демократској и правној држави, потпуно бесправно и без основе, грубо и уз примену силе гасе медији које не контролише држава. Тако је насиље демонстрирано у случају одмазде над Богољубом Карићем, када је БКТВ отишла у историју 2006. године, али и три године раније када је нестао Идентитет Градише Катића. Карић је у земљи „меда и млека“ за новинаре под влашћу Ђиласа и дружине, ипак прошао мало боље од Катића, који је због свог рада неколико месеци делио ћелију са најопакијим криминалцима у београдском Централном затвору, да би касније по систему „пуј пике не важи“ био пуштен без подизања оптужнице. Нико од њих тада није указивао на цензуру или показивао професионални понос, отпор, солидарност и достојанство.
Потпуно је легитимно да се, дакле, цењени дојучерашњи новинари НИН-а осете професионално угрожено и да имају аверзију према потенцијалној цензури. Исто је тако потпуно легитимно да спас од исте потраже у Ђиласовом јату. Само није морално, да о моралу трабуњају, док трче у загрљај човеку чије је име болдовано у сваком домаћем и страном извештају објављеном у претходне две деценије, а када је реч о корупцији, политичким притисцима, нејасним власништвима, сумњивим токовима новца, диригованим прљавим кампањама и милионским медијским отимачинама.
Преузмите андроид апликацију.
