„Једном су ме питали зашто сам тако гимназијски заљубљен у Нови Сад. Нисам умео да одговорим… Јер са најдражим градом је као са најдражом женом: никада нећемо успети да објаснимо ни себи ни другима шта нас је то тако везало’’, изрекао је Мика у својој Ненаписаној шансони за Нови Сад.
Мирослава Антића, најпопуларнијег послератног песника у Војводини везујемо за много шта. Везујемо га за романтичне изјаве љубави, шашав, другачији поглед на реалност и бескрајне боемске ноћи.
Такав је и наш град, љубав се распрши по новосадским клупицама невезано које је годишње доба, а када зима све са улица утера унутра, кафане живе до самог свитања.
Микина веза са Новим Садом била је бесмртна. И заиста, и након 34 година од његове смрти, многе улице и ћошкови и даље имају призвук његових корака и другачијег погледа на свет.
Лепше је гледати свет на Микин начин… Када негде касниш не нервираш се и не псујеш случајне пролазнике. Опсујеш, једино, можда, у себи јер новосадски је бити културан а свој бес испијати касније у кафани.
Пронашао би лепо у свему.
За нас нефункционални и нагужвани део града са уским улицама и веома густим саобраћајем представља разлог за нервозу, а за њега лавиринт кривудавих сокачића око Матице српске и Темеринске пијаце којим се срећу најлепше девојке.
Уредник часописа Невен у Дневниковој згради, добитник Стеријине награде, толико обичан а необичан човек рекао је:
“Ви дођете на шалтер секретаријата унутрашњих послова и поднесете пријаву. Уруче вам комадић хартије на којем пише да сте од јутрос Новосађанин а пословно сувопарна службеница заборави да вам уз љубазни осмех каже: Добродошли у Нови Сад, сто хиљада први или сто хиљада двадесет први суграђанине…”
И даље, ако се замислимо, можемо га видети како седи на клупи и чита новине. Можемо га срести како замишљено пролази центром Новог Сада и упија свет око себе који ће после преточити у своја најлепша дела.
Ако добро ослушнемо, и даље се у кафани најгласније смеје… иако, вероватно, у том тренутку највише пати.
Поред велике збирке уметничких дела, сећање на њега одржава и његов споменик у Дунавском парку, који се налази на незаобилазној рути свих уметнички освешћених туриста који дођу да нас посете.
Умео је да каже да се у нашем граду остаје заувек, често је наглашавао да то није због ванвременске лепоте и да то чак није ни избор, да је то једноставно тако чак и када дођеш са полупразним кофером… Нешто ти не да да одеш.
И заиста, остао је заувек овде, и после толико година од његове смрти и даље живи, најгласније живи.
Део “Бесмртне песме“:
Немој да будеш тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.
Ноћу кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
То нека буде тајна.
Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.
Priča o novosadskim tramvajima – zaboravljena istorija grada duga 47 godina (FOTO)
Преузмите андроид апликацију.