Најстарије и једно од најуспешнијих новосадских спортских друштава, које је имало активну фудбалску секцију, био је Новосадски атлетски клуб (НАК), који је основан 1910. године, када је Нови Сад био у саставу Аустроугарске и окупљао махом спортисте мађарске националности.
Фудбал, који је у то време био нови спорт, брзо је освојио срца омладине, па је већ 1912. године основан Новосадски теловежбачки клуб, затим у марту 1914. године “Војводина”, а нешто касније, 1920. године јеврејска заједница основала је клуб “Јуда Макаби”, а 1925. године нарастајућа радничка класа „Раднички”.
Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, Новосадски атлетски клуб је 1913. године, на простору бившег бициклистичког велодрома, где се данас налази стадион “Карађорђе”, приређивао прве фудбалеске утакмице, што је био велики подстрек за развој и популаризацију тог спорта.
Приликом репарцеализације градског земљишта 1923. године, управа Новосадског атлетског клуба је, највероватније због проблема са дренажом терена, решила да изгради ново игралиште, које се налазило преку пута стадиона “Карађорђе”, отприлике на простору који данас повезује Булевар цара Лазара, Спенс и ТЦ “Променада”, али је порушен 1966. године приликом уклањања пружног саобраћаја у том делу града.
„Нема сумње да су наши суграђани окупљени око тог клуба били пионири у бројним спортским дисциплинама“, каже Ђурђев.
„На игралишту НАК- а осим фудбалског терена налазили су се и терени за тенис, а постојале су још секције за: пинг-понг (стони тенис), бициклизам, куглање, женску и мушку атлетику, шах, као и женску секцију за хазену (врста игре лоптом, слична рукомету). Постојала је и културно-уметничка секција, која је приређивала забаве и дилетантске представе, а деловала је и филателистичка секција, око које су се окупљали колекционари. Посебно је интересантно то да је НАК први у Новом Саду формирао “олд-бој” екипу ветерана који су играли егзибиционе мечеве.“
Словенски део Новог Сада је навијао за “Војводину”, док су мађарски и немачки део града подржавали плаво-беле.
Према речима Ђурђева, то је родило ривалство које је пунило стадионе и цртало невидљиве границе навијачког припадништва. Међутим, фудбалери супарничких тимова били су велики пријатељи, сложно су играли за репрезентацију града и заједно се борили за уздизање фудбалске игре и васпитање омладине путем спорта.
Највећи успех новосадског фудбала у Краљевини Југославији нису остварили фудбалери “Војводине” већ фудбалери НАК-а. Они су као прваци Подсавеза ушли у завршницу борбе за титулу првака Краљевине Југославије по двоструком куп систему.
„Новосадски првак НАК је, више него убедљиво, елиминисао ЖАК из Велике Кикинде укупним резултатом 7:3. У четвртфиналу плаво-бели су елимисали “Славију” из Осјека укупним резултатом 6:0, док је у полуфиналу, НАК изгубио од “Славије” из Сарајева резултатом 4:2 али гледајући укупне резултате и гол разлику, Новосађани су заузели високо треће место у државном шампионату 1936. године“, објашњава Ђурђев.
„Био је то ванредан успех тима који је предводио Јозеф Јошка Велкер, касније легендарни фудбалер “Војводине”. Чврсту одбрану је чинио тројац Турзо, Котрба и Фриц Хас, који је касније такође носио црвено-бели дрес “Војводине”. Тренер је био чувени Карло Немеш, који је оставио неизбирисив траг као тренер “Војводине” и београдске “Југославије”. Тај успех плаво-белих је навео управу “Војводине” да озбиљније приступи селекцији екипе и формира такозвани “Милионерски тим” који је могао да победи било коју екипу у Југославији.“
Након завршетка Другог светског рата и ослобођења 1944. године, НАК је због компромитованости управе клуба био укинут, чиме се завршило успешно путешествије најстаријег спортског друштва.
Ђурђев напомиње да је тај клуб има овелики утицај на спорт у Новом Саду, чак толики да “Војводина” не би била то што је постала, да није било сјајних фудбалера НАК- а и то се никада не сме заборавити.
Преузмите андроид апликацију.
