Пуних 20 година је доктору историје, књижевнику итд. или боље речено „мултимедијалном“ Жарку Димићу било потребно да, копајући по архивама, таванима и подрумима, бувљацима и сећањима старих Карловчана, склопи чудесни мозаик о људима који су некада живели и стварали у Карловцима и, између осталог, бавили се и сликарством, литографијом, стрипом или уметничком фотографијом.
Све то, дела 21 заборављеног уметника, међу којима је један (Божа Аиралди) жив, преточено у раскошно илустровану монографију „Заборављени карловачки сликари“, Димић је у суботу представио својим суграђанима у пуном амфитеатру Културног центра „Карловачка уметничка радионица“.
Посебна драж овог културног догађаја је била у казивању самог аутора како је, са страшћу истраживача и врсног колекционара, некад уз помоћ „комедијанта случаја“, а нејчешће уз добру вољу својих суграђана, долазио до фотографија, преписке, и породичних архива – доказа који поткрепљују и додатно осветљавају понеке загонетне људе који су живели у нашем „граду светнионику“.
„У Карловцима и данас постоје многобројне легенде и помињу се чудесне и „мистериозне“ личности. Ова карловачка митологија је донедавно највећим делом почивала на руским емигрантима, којих је овде до Другог светског рата био приличан број“, наводи Димић у свом делу.
Међутим, најзагонетнија личност којом се монографија бави је, рекло би се, најуспешнији заборављени карловачки сликар, Емил Кренајз (1872-1954).
Својевремено генералштабни пуковник аустроугарске војске, током Првог светског рата задужен за „специјалне операције“ је, по свему судећи, Владимира Илича Лењина, опскрбљеног са ковчезима злата, оклопним возом превезао у Русију да сруши царство Романових.
У свом истраживачком походу Димић је у скромној заоставштини Кренајза пронашао фотографију тог оклопног воза, коју је начинио сам Кренајз, а Димић је објављује у монографији.
Загонетни карловачки сликар је време између два светска рата провео у Београду, где је био директор Дунавског паробродног друштва из Беча, и Сремским Карловцима. Пензионерске дане је провео у Сремским Карловцима са уредном пуковничком пензијом владе ФНРЈ.
Иза неких јунака Димићеве књиге није остало ништа – ни куће, ни потомци, тек по неко њихово платно, цртеж или фотографија, али сада ће, трајно забележени остати у Димићевој монографији, која остаје и као изазов будућим истраживачима да неке од наведених биографија додатно истраже.
Међутим, иза неких од њих су остали угледни потомци који чувају успомене на своје претке. Сестре Јулијана и Ђурђинка Констатнтиновић, учеснице промоције, су с поносом истакле да су њихови дедови били Богољуб и Спасоје Константиновић, чланови угледне трговачке породице, чији су изложени цртежи заузели добар део зида Културног центра.
И браћа Константиновић су се сликарством бавили узгред, а живот их је од Карловаца, преко Беча и Галицијског фронта, одвео до Владивостока, Кине и Америке.
Међу карловачким загонетним ликовима остаће и сликарка Ирма Потуричић (1866-1939), коју ће, по сведочењу Димића, чувени наш академик, својевремено карловачки ђак, а потом и почасни грађанин, Дејан Медаковић означити као своју прву љубав која „заборава нема“.
Да све не остане на „мртвим сликарима“, Димић је својом монографијом и изложбом скренуо пажњу и на свог талентованог суграђанина Божидара Аиралдија, кога је боемска црта и животна колотечина“на релацији дом-кафана-посао“ скрајнула са пута славе и успеха.
Представљање и присуство Боже Аиралдија , кога Карловчани знају као „Божу Кобасицу“, је измамило громогласан аплауз учесника промоције.
Сви они које је Димић у својој монографији и ризници сачувао више неће бити заборављени, а др Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима, остаје – институција за себе.
Na umetničkoj koloniji u Krčedinu, Pero Zubac otkriva bistu Miki Antiću
Преузмите андроид апликацију.
