Данас, 14. октобра са почетком од 18 часова одржаће се пратећи програм „Вришти и шапући мојим гласом: разговор о изложби“ у Музеју савремене уметности Војводине.
„Вришти и шапући мојим гласом: разговор о изложби“ део је пратећег програма изложбе „Hormonology. Talks and Recognitions“ Едите Кадирић и Маје Ракочевић Цвијанов, кустоскиње Сузане Вуксановић.
У четвртак, 14. октобра од 18 часова у Галерији S Музеја савремене уметности Војводине публика ће бити у прилици да учествује у разговору са Јеленом Јанев, вајарком и професорком на Факултету техничких наука у Новом Саду.
Пре друге половине 20. века, глас уметница био је реткост. Жена је била интерпретирана, тумачена, виђена као тајанствена, страна, фасцинантна, муза, али готово увек као другост, као никада потпуно одгонетнута.
Телесне, хормонске, месечне и менструалне, порођајне, менопаузне муке и промене трпљене су у тишини. Жене су васпитане да ћуте и трпе физичку бол и промене расположења и менталних стања које телесни процеси носе и да очекују само прећутну подршку других жена.
Тек када су уметнице добиле свој глас, и фигуративно, попут Кети Колвиц и Луиз Буржоа, и буквално попут Јоко Оно, представа женског тела и женске осећајности и сексуалности у уметности добија аутентични печат проживљеног.
Едита Кадирић и Маја Ракочевић Цвијанов, свака на свој начин, настављају то незаустављиво отварање дубоких, тајних, а опет свакој жени препознатљивих тренутака слабости, несавршености, и са друге стране неизмерне снаге и полета, плодности и неге, порађања у боли, радости стварања, уметничке колико и телесне.
Јелена Јанев (Београд, СФРЈ, 1972) је вајарка.
Бави се визуелним уметностима, пре свега скулптуром и уметничком инсталацијом, и уметничким радом у области сценског дизајна.
Године 1998. дипломирала је, а 2004. магистрирала вајарство на Академији уметности у Новом Саду. Године 2021. стекла је звање Доктор уметности – сценски дизајн на студијском програму Сценски дизајн, на Департману за архитектуру и урбанизам, Факултет техничких наука у Новом Саду. Докторирала на тему „Мајчинство и родни стереотипи у уметности: уметничко дело сценског дизајн“.
Имала је десет самосталних изложби, у које су убројани и перформанси и сценске минијатуре, и преко тридесет групних изложби у земљи и иностранству (Сједињене Америчке Државе, Немачка, Босна и Херцеговина).
Добила је Годишњу награду Академије уметности за скулптуру (1997) и Награду Октобарског салона града Новог Сада за скулптуру (1997), за скулптуре „Портрет шлем“ и „Портрет компас“.
Била је учесник по позиву више међународних вајарских и уметничких симпозијума, између осталих симпозијума скулптуре у теракоти великог формата „Terra“ у Кикинди (2002) и симпозијума скулптура ливених у гвожђу „Iron Tribe“, у Лас Вегасу, Нови Мексико, Сједињене Америчке Државе (2007).
Њена скулпторска инсталација „Без назива – Floating in Space“ од 2003. године је у власништву Музеја савремене уметности Војводине, а скулптуре у теракоти великог и средњег формата у сталној су поставци симпозијума „Terra„. Група скулптура „Dialogue“ је од 2007. године у уметничкој колекцији универзитета New Mexico Highlands University, Лас Вегас, Нови Мексико, Сједињене Америчке Државе.
Предаје на Катедри за уметност, Одсек за уметност и дизајн, Департмана за архитектуру и урбанизам, ФТН, Нови Сад.
Преузмите андроид апликацију.
