Војислав Илић значајан је песник српске књижевности, један од зачетника реализма у српској поезији који је спремно раскрстио с дотадашњим романтизмом. Војислав Илић син је песника Јована Илића, рођен 1862. године у Београду.
Још од детињства био је јако болешљив. Није волио школу нити је марио за учење, па је већ у трећем разреду гимназије напустио школовање и то због слабог успеха у школи. Ипак, већ је тада почео да се занима за књижевност и политику, па је сам одлучио да одлази на предавања у Великој школи.
Почео је и да активно учествује у политици, као и остала студентска омладина, иако он није званично био студент, нити је полагао испите. Ипак, на тај начин је стицао какво-такво образовање.
Будући да му је отац био важан песник и књижевник, њихов дом био је окупљалиште многих књижевника и важних људи из културно-уметничког друштва. То је такође био важан дио образовања Војислава Илића. На таквим дружењима упознао је Ђуру Јакшића, те женио једну од његових кћерки.
1885. године Илић је добровољно отишао у рат. Након тога радио је разне послове, мењао намештења и зато често живео у оскудици. Радио је као коректор у Државној Штампарији, био је учитељ у школи, писар у министарству и вицеконзул у Приштини.
Уз то, живео је и боемским животом, па је много времена проводио у кафанама, што битно утицало на његово крхко здравље. Његова политичка убеђења довела су га до прогонства, што је до краја схрвало његово здравље, због чега је веома млад и умро.
Због ране смрти, Илић није имао дуги стваралачки век. У само петнаест година писања, успео је да објави три збирке песама. Многе песме нису му ни завршиле у збиркама, већ су биле објављиване у разним часописима или заостале у необјављеним рукописима.
Покушавао је да пише и прозу, али у том изричају никада није било толико успешан колико у поезији. Од прозе му је остало запамћено тек неколико дела, међу којима је расправа по питању Шекспира и Бакона, један велики политички говор и неколико књижевних чланака.
Данас је Војислав Илић с правом канонизован писац са јасно утврђеним местом источника савремене српске поезије. Његов развојни лук током петнаестогодишњег певања прецизно је и свестрано истакнут у науци о српској књижевноссти: од брзо первазићеног утицаја романтичара, обнове класицизма па све до најактуелнијих парнасо-симболистичких елемената.
Песничке збирке објављене с му 1887., 1889. и 1892. године, а неке најпознатије песме су му „Химна векова“, „Бахус и Купидон“, „Сиво, суморно небо“, „Јутро на Хисару код Лесковца“, „Клеон и његов ученик“, „На Вардару“ и друге.
Војислав Илић умро је у Београду 1894. године у 33. години живота.
Stjepan Mitrov Ljubiša: srpski književnik i političar iz Crne Gore
Преузмите андроид апликацију.
