На самом крају Змај Јовине улице налази се једна од најлепших и најфотографисанијих зграда у Новом Саду – Владичански двор.
Ова репрезентативна зграда грађена је да буде седиште бачких епископа, али није први објекат који је у ту сврху изграђен.
Први епископски двор подигнут је 1741. године, трудом владике Висариона Павловића, уз тек завршену Саборну цркву.
Овај двор, са богатом библиотеком и драгоценом архивом, запаљен је и срушен у суровом бомбардовању Новог Сада, 12. јуна 1849. године, од стране мађарске револуционарне војске.
Након тога је резиденција епископа привремено смештена у зграду коју је откупио епископ Плaтон Атанацковић, на углу Златне греде и Ћурчијске (данас Пашићеве) улице, познату као Задужбина Владике Платона — Платонеум.
Питање градње новог двора покренуто је одмах 1849. године, али се на двор дуго чекало.
Доласком и залагањем епископа Митрофана Шевића, изграђено је 1901. године данашње здање Владичанског двора у Новом Саду.
Саму изградњу Владичанског двора од самог почетка пратиле су контраверзе.
Наиме, иако је пројекат израдио чувени архитекта Владимир Николић 1899. године, није га он потписао, веће је то уместо њега учинио Ференц Рајхл, исти онај који је био познат по палати у Суботици.
Ово је урађено због прашине која се дигла око тога што је, наводно, патријарх Георгије Бранковић протежирао своје кумче Николића. Да би се прашина слегла, Николић је уступио свој план Рајхлу. Сам је то врло једноставно прокоментарисао: „Направио сам план, Рајхл је потписао, двор се гради и мирна Бачка“. Двор се испоставио као Николићево ремек-дело, а Рајхл је надгледао грађевинске радове.
Међутим, ово није била једина контраверза.
На месту где је сада Владичански двор налазиле су се зграде са трговачким радњама (популарни „Базар“), које су заклањале цркву. Неки чланови тадашњег Грађевинског одбора су злонамерно предлагали да се градња Владичанског двора мора померити 15 метара унутра, а таквим решењем би Владичански двор остао заклоњен тим зградама. Међутим, већина градских одборника то није усвојила, а градња је отпочела.
Велика свечаност поводом освећења Двора приређена је октобра 1901, а освештао га је протосинђел ковиљски Георгије Видицки.
Као гости, поред многих уважених личности, били су и патријарх српски, његово првосвештенство господин Георгије Бранковић, затим Павле Петер као представник аустроугарских власти и Иларион Руварац, велики српски књижевник, духовник и историчар.
Исте године купљен намештај, уведена је канализација и ископан бунар у дворишту Двора, док је следеће године уведено плинско осветљење.
Данас се у Владичанском двору Епархије бачке чува богата архивска грађа, библиотека и збирка уметнина (иконе, портрети, пејзажи и друго). У оквиру ове збирке чува се шеснаест портрета бачких епископа који чине засебну заштићену целину. Поред наведеног чувају се и свештени предмети, богослужбени сасуди и књиге, одежде, антиминси, као и честице моштију светитеља.
Одлуком Владе Републике Србије, од 7. јуна 2007. године, Владичански двор у Новом Саду, са покретним стварима у њему, које су од посебног културног и историјског значаја, утврђен је за споменик културе.
Архитектонски и историјски значај Владичанског двора
Необичан изглед Владичанског двора настао је као последица утицаја правила која су била успостављена у бечком клубу професора Теофила Ханзена чији је Николић био члан.
Владичански двор има основу развученог ћириличног слова П, са краћим левим крилом.
Тиме се постигло задовољавајуће функционално и визуелно решење које је омогућило добру видљивост цркве са источне стране.
Око стилске одреднице Епископског двора стручна јавност се колебала између романтизма, сецесије и еклектике, док коначно није откривено да се ради о “савременој ханзенатици” (названој по професору Ханзену).
Фасада је, поред симбиозе византијских и источњачких архитектонских и декоративних елемената, попримила и елементе српских средњовековних манастира (бифоре и трифоре). Обложена је фином орнаментиком у виду пчелињег саћа.
Параплетне плоче испод прозора и декорација изнад прозора носе орнаменте српских средњовековних манастира, па се зато сматра да је Двор грађен у „псеудонационалном стилу“.
Коришћење мешавине стилова, од средњовековног византијског, до италијанске ренесансе и романике, било је у духу „савремене ханзеатике“.
Посебно су упечатљиве лампе од кованог гвожђа.
На фасади се налази грб Епархије бачке. Картуша са грбом је пренесена са старог Двора, где је била чудом сачувана, а урадио ју је новосадски резбар Аксентије Марковић, 1803.
Изнад свечаног улаза у зграду, на спрату постављен је плићи балкон. Овај део Двора надвишен је нижом куполом са лантерном на врху.
Ентеријер Двора изведен је с великом пажњом, и подређен је потребама Бачке епископије.
У приземљу још увек постоје оригинални називи неких просторија као: „Епархијски црквени суд“, „Библиотека“, „Писарница“ или „Епархијски управни одбор“.
Према начину израде истичу се степениште са оградом од кованог гвожђа и осликана дворска трпезарија, рад Владимира Предојевића.
Некада су салони грејани каљевим пећима, али данас оне нису у функцији. Посебно су вредне необарокна пећ у трпезарији са тамнозеленим каљевима, изведена у комбинацији пећи и камина, произведена у фабрици Карла Грунотнера. Ту је још и каљева пећ са колористички интензивним цветовима у великом салону, рад фабрике Жолнаи из Печуја. Унутар Двора постоји и капела чији је иконостас радио Владимир Курочкин.
Регент Александар Карађорђевић је током посете Новом Саду 1919. боравио у Двору и са балкона се обратио окупљеним грађанима.
Данас ова зграда и даље обавља функцију због које је и грађена.
Током летњих месеци, испред Владичанског двора одржава се један од највећих фестивала за децу у Србији – Змајеве дечје игре.
Како се Двор налази на врло прометном и атрактивном делу најужег градског језгра, а притом је и веома лепо уређен, он представља један од најчешћих мотива новосадских разгледница.
Већина посетилаца Новог Сада, али и сами Новосађани поседују бар једну фотографију Владичанског двора.
Преузмите андроид апликацију.
