Михаило Петровић, звани Алас, по образовању и достигнућима био је један од најзнаменитијих Срба у историји. Математичар светског гласа, професор, научник и проналазач, ипак је стекао надимак по свом омиљеном хобију, рибарству.
Рођен је 1868. у Београду. Кућа у којој је одрастао налазила се недалеко од Патријаршије. Иако преправљана у пар наврата, заувек је задржала само један препознатљив детаљ – рељеф шарана на вратима.
Као дечак, био је слаб и болешљив, па му је саветован чист ваздух, када год је то могуће. Да би се повиновао, деда по мајци Новица га је водио на реку тврдивши да „Ваздух поред воде цементира плућа“. Михаило почиње да се упознаје са светом риболова, а рибари ће му из милоште пришити надимак Алас.
Мика је завршио Прву београдску гимназију као један од ђака професора Косте Вујића. У четвртом разреду у својој кући је направио хемијску лабораторију у којој је самостално изводио огледе. У овом периоду се заветовао да ће у ствари студирати хемију. Ипак, хемија је била само једна од његових љубави, а у следећој фази, превагу је однела математика. Уписује студије на Београдском универзитету.
Када је требало донети одлуку где ће се Мика Алас даље усавршавати, пресудан је био утицај деда Новице. Како је добро познавао Јеврема Грујића, нашег посланика у Паризу, деда је предлагао управо тај правац. „Ја ћу код владе да порадим за државну стипендију, а ти дотле учи“ – говорио је унуку. Изабран је међу више стотина кандидата и био је први странац који се уписао у Високу нормалну школу. Докторираће математику 1891., а две године касније полаже и докторат из физике.
Као студент генерације, у два наврата је био на свечаном пријему код француског председника. О овом догађају Мика Алас је обавестио деду следећим речима:
„Имам да вам јавим једну вест: и ове сам године, као и лане, позван са још четворо другова из ове школе код председника Републике на забаву која ће бити кроз три недеље. Немојте молим вас то никоме причати, јер ће вам ретко ко веровати од оних који су ме видели летос босонога, са исцепаним туром носећи оне штуке које сам хватао у Макишком виру”.
Непосредно по повратку у Београд постаје професор математике Велике школе, а убрзо и редовни члан Српске краљевске академије. Важио је за једног од водећих светских стручњака за диференцијалне једначине. Објавио је бројне научне радове, а био је и творац више проналазака. За једног од њих, хидроинтегратор, освојио је златну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900.
За набрајање свих достигнућа Мике Аласа био би потребан подсетник. Ипак, њему лично једна диплома је била посебно драга. Познаваоци тврде да је, од свих признања, у својој соби на зиду држао само једно и то „Потврду комисије за положен мајсторски испит за аласа“.
Иако научник светског гласа, цењен и признат од савременика као један од најобразованијих људи свога времена, у срцу је одувек првенствено био алас. Како је и сам тврдио: „Да није студирао, живот би провео у чуну, на реци“.
Учествовао је у изради закона о риболову, а 1911. је на изложби у Торину освојио златну медаљу за изложене експонате из рибарства. Следеће године је достигао лични рекорд – уловио је сома од 120 килограма. Фотографију са својим трофејем, носио је стално са собом. Њагов разноврстан улов је у више наврата, за успомену, био препариран.
Пропутовао је целу Европу, а стигао је и да обиђе Северни и Јужни пол. Опробао се и у писању путописа, а један од познатијих му је „Роман јегуље“.
Мика Алас је био и познати виртуоз на виолини. Радо је наступао са својим оркестром под називом „Суз“. Правили су одличну атмосферу, уз коју се најчешће гостило рибљом чорбом.
Било му је 73. године када је мобилисан уочи Другог светског рата, као врстан познавалац криптографије. Њагове шифре годинама пре тога су вишеструко примењиване у војсци. 1941. Бива заробљен у Сарајеву, али је због болести, пуштен кроз годину дана. Напустио нас је 1943., а на место вечног починка, Аласа су на рукама однели његови највећи пријатељи, рибари.
Преузмите андроид апликацију.
