Када се присећамо великана југословенске кинематографије име Светислав Иван Петровић, ретко добије простор поред многобројних глумаца који су обележили најпродуктивнију еру српске културне сцене. Ипак, својим глумачким реномеом Петровић нас је задужио да константно подсећамо на лик и дело једног од највећих, не југословенских, већ светских филмских звезда.
Петровић је био Србин рођен у Будимпешти (иако је увек инсистирао на причи да је рођен у Новом Саду), његова љубав према Србији никада није била упитна, увек се потписивао на ћирилици, а своје аутограме, који су због иностраних ангажмана обично потписивани људима који се нису сретали са српским матичним писмом, је такође давао на ћирилици.
Његова љубав према Србији није била једносмерна. Петровића је обожавала српска публика иако је имао епитет светске, пре него југословенске звезде. Какав утицај је Петровић имао на грађане Србије могло се видети током једне његове посете Београду 1928. године, када му је краљ Александар уручивао орден Светог Саве.
Његов долазак у престоницу Србије изазвао је праву пометњу, готово хистерију у граду. Београђани су хитали да виде најпопуларнију звезду из ових крајева.
Тадашња штампа пренела је атмосферу са дочека: „Са свих страна Београда, као речна бујица, јуриле су београдске девојке да виде Светислава Петровића, гајећи у души потајну наду да ће се бар један његов ватрени поглед задржати на њима, на њиховим накарминисаним усницама, заљубљеним очима. Новинари, окупљени у једном салону, чекали су Светислава Петровића да сиђе из својих одаја, где је тога момента посећивао све своје време на тоалету, купање, масажу, нежну гимнастику“.
Свестраност улога са платна српски глумац је преносио и у живот ван њега. Осим глуме био је одличан и певач, надарен виолиниста и пре свега изванредан спортиста – пливач, учесник Олимпијских игара у Стокхолму 1912. године.
После Првог светског рата и завршене Политехничке академије у Будимпешти, 1919. године одлази у Беч, где га за филм ангажује мађарски редитељ у изгнанству Михаљ Кертес , касније у Америци славан под именом Мајкл Кертиз, највише због епохалног остварења Казабланка(Casablanca). Од три њихова заједничка филма која се данас, нажалост, воде као изгубљена, најпознатији је Дама са сунцокретом (Die Dame mit den Sonnenblumen) из 1920. по делу славног српског поете Иве Војновића.
После наступа у низу мађарских филмова редитеља Беле Балога , средином двадесетих постаје интернационална звезда глумећи у француским филмовима режисера Леонса Переа (Leonce Perret) Гола жена (La Femme nue) и Сирена Моргана (Morgana la sirene), док му популарност с оне стране Атлантика доносе улоге у остварењима америчког режисера Рекса ИнграмаЧаробњак (Magician) и Aлахов врт (Garden of Allah).
Нови Рудолф Валентино
Када је глумачку сцену прерано напустио италијански глумац Рудолф Валентино, Светислав Иван Петровић наметнуо се као одлична замена за једног од највећих холивудских заводника. Висок, маркантан, лепог лица и сонорног гласа био је идеалан тумач аристократских ликова, племића, официра, свештеника и фаталних љубавника, које је представљао са словенским шармом. Иако је говорио више језика, због проблема са енглеским акцентом почетком тридесетих година прелази у Немачку, где до Другог светског рата игра у скоро 40 филмова веома значајних редитеља какви су били Карел Ламач, Рихард Освалд, Фил Јуци, Аугусто Ђенина и други.
Петровић је био део једног од првих копродукцијских филмова бише Југославије, заједно са Итом Рином тумачио је главне улоге филма Принцеза корала (Die Korallenprinzessi) редитеља Виктора Јансона. Пошто је 1940. године, очигледно под притиском, снимио једини пропагандни филм у каријери, Непријатељи (Feinde) у режији Виктора Туржанског, којим је оправдавана немачка окупација Пољске, враћа се у Мађарску, где проводи цео рат наступајући у филмовима с најпознатијим звездама тог доба као што су Пал Јавор, Каталин Каради, Марија Ташнади Фекете и други. Најзначајнију ролу у то доба ипак пружа у антимилитаристичком делу Гезе Радвањија Европа не одговара (Europa nem valaszol) из 1941.
Послератни дани, на негативан начин обележили су светску кинематографију. Тако се и Петровић све ређе и ређе појављивао на платну. Његов последњи наслов био је Путовање (Тhe journey) украјинског редитеља Анатолеа Литвака.
У изузетно занимљивој и узбудљивој каријери прошао је пут од декоративног и помало укрућеног љубавника до расног карактерног, свуда употребљивог глумца. Иако његов опус није био национални, већ светски, појам националног је схватао врло присно и са поносом. Зато ни ми не треба да дозволимо да падне у заборав једна од највећих филмских каријера, која је потекла са ових простора.
Преузмите андроид апликацију.
