Није лако одговорити, да ли потиче грчког или латинског језика.
Реч „амин“ једна је од ретких хебрејских речи која је у литургију хришћанске Цркве ушла у неизмењеном облику.
У јеванђељима се користи чак 77 пута, и углавном се ставља у уста Спаситеља.
На хебрејском она значи „нека буде, ваистину, без сумње, неспорно“. Амин је декларација потврде нечега која се може наћи у Хебрејској Библији, и која значи управо то – „нека буде, ваистину, без сумње, неспорно“.
Једна је од ретких хебрејских речи која је у литургију хришћанске Цркве ушла у неизмењеном облику због своје ванредне светости: то не треба да чуди пошто се у Јеванђељу по Матеју ставља у уста Спаситеља двадесет осам пута, а у Јеванђељу по Јовану двадесет шест.
Етимолошки, долази од хебрејског глагола „аман“ што се преводи као „оснажити, потврдити“. Међутим, корен ове речи је општесемитски и може се наћи и у арамејском језику којим је говорио и на којем је проповедао и сам Исус Христ.
Реч амин је из јудаизма ушла у грчки језик ране Цркве, а из грчког у латински из којег се затим расејала по Западној Европи.
Овде треба рећи једну важну ствар: латински је био званични језик Источноримског царства све до 610. године, али током целе историје уједињеног Римског царства и касније грчки је био језик културе и филозофије, па самим тим и религије.
На питање да ли је реч „амин“ међу Србе дошла из грчког или латинског, није лако одговорити. На први поглед, рекли бисмо да је стигло преко грчког јер мислимо да смо хришћанство примили из Цариграда, због Немањића.
Zašto se ljudi češkaju po glavi kada razmišljaju? Evo šta misle psiholozi
Преузмите андроид апликацију.
