Када своју децу шаљемо у вртић подразумевамо да у тамо раде људи који су заиста стручни за то. Под тим пре свега подразумевамо да васпитачи у себи имају топлину и емпатију, да воле децу.
– Наравно, верујемо да сви они имају потребне вештине да препознају и адекватно реагују на сваки проблем који се евентуално јави код неког детета, од алергијске реакције до вршњачког насиља – за сајт Трудноћа и здравље каже психолог Жељка Курјачки Станић.
Љубав према деци и топлина
Она напомиње да се ради о малој деци, дакле деци која се вероватно први пут одвајају од родитеља и којима је неопходно да особа која ће водити рачуна о њима заиста осећа љубав према њима.
У вртићком узрасту је много важније да васпитач уме да покаже љубав него да уме да научи дете елементе слова или да веже пертлу.
Нова искуства, нова учења
У вртићу дете није у зеници ока своје маме или баке, него је једно од двадесетак друге деце, што је искуство које је за дете веома важно.
– Дете учи да може да падне (што код презаштићујућих родитеља или бака и дека нека деца готово уопште не искусе), да устане, да га боли и да то прође.
Дете се учи својој снази и снази свог тела да се опорави. Дете се у вртићу много више разбољева од разних вируса које друга деца преносе, што тренира дететов имуни систем.
Многи родитељи и баке и деке верују да дете треба уписати што касније у вртић, како би имало што јачи имунитет када крене. Али имунитет се гради тако што се излаже изазовима.
Дете ће у вртићу научити и да упрља и да опере руке, а играње у песку, у блату, са животињама и слично такође тренира наш имунитет – каже Курјачки Станић.
Са психолошке тачке гледишта, важно је за дете да зна да његово тело уме да се опорави и оздрави.
– Моје искуство у раду са клијентима на психотерапији говори да људи који највише сумњају у снагу свог тела (рецимо, људи који пате од хипохондрије), обично имају веома мало искуства са болестима.
Одувек су били здрави, никада се нису разбољевали, па, парадоксално, не знају колику снагу има њихово тело да се опорави.
У вртићу се граде пријатељства
Како каже, дете у вртићу има прилику да стекне пријатеље, да осети која му деца пријају и да научи спонтано или од друге деце како се прилази пријатељима, како се показује иницијатива, како се решавају сукоби, колико прија када се помириш са најбољом другарицом или када те другарица која ти се допада позове да се играте заједно.
Када дете само разреши неку конфликтну ситуацију, то је велика нова цигла при градњи његовог самопоуздања.
Добри васпитачи, драгоцени узори
– Васпитачи, ако су добри, постају драгоцени родитељски узори детету. Што је одрасла особа са више различитих родитељских узора одрастала, то се са богатијих психолошких извора напаја.
Баке, деке, тетке, учитељи, то су све родитељски узори и што су различитији од маме и тате, а при томе су добри и снажни људи, то је дете богатије и има већу психичку снагу.
Дете које одраста усмерено само на једног родитеља обично „прогута“ у себе и снаге и слабости тог једног човека, без контрасиле, без других здравих примера који би му дали инспирацију и знање како још може да се размишља и осећа.
Расте самосталност и самопоуздање детета
У вртићу дете се учи самосталности, а то је за његово самопоуздање драгоцено. Деца воле ритуале и правила баш због тога што се осећају добро када испуне своје мале задатке, оперу руке, нахране птицу, успу маци храну, обују ципеле сами, склоне судове, умуте јаја, додају мами млеко из фрижидера, наместе кревет итд.
Богатији емоционални живот детета
И тешка осећања су важна и дете ће их више и потпуније осетити у вртићу. Осећање неправде, љутње, туге, зависти, љубоморе, недостајања…
– Код куће се дете не излаже ни близу толико различитим ситуацијама, па многа осећања просто нема прилику да осети.
Завист и љубомора се осећају само када постоји још деце. Осећање љутње и туге дете ће осетити само ако га родитељи не презаштићавају од свега тога.
А детету је важно да то осети, као и да има неког одраслог поред себе ко је саосећајан и вербално довољно вешт да детету та осећања објасни и помогне му да пронађе свој одговор на њих.
Осећање туге и страха због недостајања родитеља, када се дете врати кући код маме и тате постаје извор велике радости и потврда љубави.
И то је нешто за шта је дете ускраћено ако се не раздваја од родитеља. Раздвајање и поновни сусрет код детета развијају поверење да ће све бити добро иако у неком тренутку можда не изгледа тако. Дете се учи да верује у друге људе и у живот.
Комуникација са родитељима
Када се дете врати из вртића, родитељи имају прилику да причају са дететом о искуствима које је дете доживело независно од њих, на „свом послу“ (многа деца воле да вртић доживљавају као одлазак на свој посао, као што мама и тата иду на свој).
– Мама и тата имају прилику да са дететом причају о неправди и свим оним непријатним осећањима о којима сам претходно у тексту причала. Они дете тако уче животним вештинама и социјалној интелигенцији.
Благотворно за дете може да буде да се родитељ сећа и прича о својим непријатним искуствима из вртића и како их је превазишао.
Деци је понекад тешко да пронађу речи, некада ни не знају адекватну реч, па може много да помогне да им причамо о ономе што претпостављамо да их тишти. Већ ћемо по реакцији детета видети јесмо ли на правом путу.
Дете не иде у вртић, обезбедите му предности
Родитељи који одлуче да не шаљу дете у вртић или који су приморани (рецимо, у последње две године због епидемиолошких мера), могу неке од предности вртића искористити као инспирацију да уведу промене и у своје родитељевање.
Од васпитача могу добити психолошку дозволу да не морају да буду увек ту да заштите дете, да је у реду и да је здраво да је дете повремено и љуто и тужно и да му је досадно.
– Рецимо, родитељи могу очекивати и тражити од деце да раде оно што је примерено њиховом узрасту.
На Интернету постоје табеле које су направили учитељи школа које је основала педагог Марија Монтесори, у којима су према узрасту подељени кућни послови примерени двогодишњацима, трогодишњацима и тако даље.
Честа реакција родитеља када погледају ове табеле је љутња јер се способности њихове деце (или њихова вера у способност њихове деце) можда умногоме разликује. Али те табеле заиста показују оно што дете може и треба да уме у том узрасту.
Деца жарко желе да уче, омогућите им то
Двогодишње дете може и треба да научи да пажљиво донесе тањире, кашике, виљушке и ножеве и постави их на сто.
– Многи родитељи толико мало имају поверења у способности деце (или сопственог детета) да му, рецимо, забрањују да такне нож.
Виђала сам децу од четири, пет година која не знају са које се стране хвата нож јер им никада није било дозвољено да му се приближе.
Деца ће брзо научити све те животне вештине јер деца жарко желе да уче! Она воле да раде што и одрасли.
Наравно, нећемо давати скупоцени сервис за ручавање двогодишњем детету да га поставља на сто. Јер дете, као и одрасли, мора да учи на грешкама.
Можда је највећа добробит вртића управо то што ослобађа родитеље притиска. Притиска, да увек буду савршени, јер тако савршени нису увек најбољи свом детету.
Преузмите андроид апликацију.
