Када је 21. фебруара 1974. проглашен Устав СФРЈ који је конфедерализовао и разорио сопствену државу, он није био аутентични производ Брозове политичке врхушке, већ део британске стратегије за послератну Југославију написане у априлу 1943, открио је прерано преминули историчар и правник др Мирослав Свирчевић. Тешко је објашњиво игнорисање овог интригантног открића после 2014. када је млади научник преминуо у 44. години.
Он је још 2011. обелоданио постојање документа британске тајне службе СОЕ који повезује Устав из 1974, дезинтеграцију СФРЈ деведесетих, НАТО агресију на Републику Српску и Србију, пресуде Хашког трибунала Србима, атентат на премијера Зорана Ђинђића и бесконачно условљавање евроинтеграција.
Др Свирчевић је открио да је у темељ Устава из 1974. уграђено старо правило енглеске политике на Балкану да Србе „треба спутавати у миру јер су им државне амбиције велике и опасне, а да их треба користити у рату јер су изразито ратоборни“. Доказ за то је пронашао у документу са архивском ознаком „PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938“ од 11. априла 1943, са кога је тек после 2000. скинута ознака тајности.
”После открића и читања овог историјског извора могу се јасније сагледати догађаји и из блиске прошлости. Много је јасније зашто је Запад најодлучнији и најфанатичнији бранилац „тековина“ Устава од 1974… Јасно је зашто је Бадинтерова комисија пошла од принципа Устава од 1974. приликом израде елабората о уставноправном стању СФРЈ 1991. године. Такође, и сврха Хашког трибунала за злочине почињене у бившој Југославији… Његова сврха није да суди појединцима који су починили ратне злочине током крвавих грађанских ратова у бившој Југославији као директној последици примене одредаба Устава СФРЈ од 1974, него да суди свима онима који су се усудили да га руше… Због тога су и покренути поступци против политичких и војних руководстава Србије, Републике Српске и некадашње Републике Српске крајине, пошто су она показала највише „дрскости“ у рушењу „Кардељеве повеље друштва“… Сваки покушај нарушавања наметнутог „уставног јеванђеља“ Запад сурово кажњава” – указао је др Свирчевић.
По њему, Устав из 1974. за Запад представља „балканску политичку библију која се ни по коју цену не сме газити“ јер је утемељен у западним геополитичким стратегијама.
”Да је то тако сведочи занимљиви документ из необјављене грађе Архива британске тајне службе СОЕ, који је депонован у Државном архиву (Public Record Office). Реч је о извештају под називом „Основа за политику према Југославији“ (The Basis Policy for Yugoslavia) од 11. априла 1943. који је у великој мери утицао на положај Србије у југословенској држави после Другог светског рата. Из његове садржине се тачно може видети какве су биле намере британске владе према државном уређењу послератне Југославије” – указао је др Свирчевић.
У документу је наглашено да ће „све три словенске нације“, Срби, Хрвати и Словенци у Југославији бити потпуно равноправне и да ће „свака од њих владати искључиво својом територијом“.
”Овај принцип је истовремено најважнији за Србију и српски народ, пошто је отворено наговестио шта их чека након победе савезничких земаља над силама Осовине: „Стара политика административног централизма биће замењена политиком широке аутономије за СРПСКЕ (у документу је у блок форми написан придев српски – SERBIAN, примедба М.С.) провинције, што посебно важи за Црну Гору, Македонију и Босну“ – навео је др Свирчевић.
Британци су те принципе прецизирали у одељку „Регионални проблеми“ у коме пише: „За време османске владавине Срби су живели одвојено у различитим регијама; различите српске области су због тога имале различите степене развоја; ослобођење Србије је било остварено у успешним сукцесивним фазама; неке провинције су остале још дуго под османском или неком другом страном влашћу када је срце Србије стекло независност; све ово је имало за последицу дубоке разлике у културном развоју и традицији између различитих српских области. Због свега наведеног, у будућности се мора гарантовати широка аутономија за ове области. Народ Македоније, Црне Горе, Босне и Војводине не разликује се од Срба, али он има другачији карактер и погледе од народа у Краљевини Србији тако да заслужује уживање посебног политичког положаја… најважније функције власти биће пренете са централне владе на обласне политичке органе“.
”Као што се види, још су 1943. године агенти британске тајне службе за специјалне операције препоручивали својој влади политику дробљења српског етничког простора и стварање нових, обласних политичких ауторитета у српским земљама. Очигледно је да је и Черчил као британски премијер уважио препоруке својих обавештајних агената на терену и изабрао Броза и његову војску као главну савезничку силу на Балкану. О томе је веома лако постигао споразум са Стаљином неколико месеци касније у Техерану, с обзиром да су се политички интереси Велике Британије и САД подударили са балканском политиком Стаљина, заснованом на идеологији КП СССР и Коминтерне. Када се дубље растумаче наведени принципи нове британске политике према Југославији сагласно наведеном документу, може се лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уређења према Уставу од 1974. нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, САП Војводине и САП Косова, те српског народа у другим југословенским републикама” – указао је др Свирчевић.
Принципи британске стратегије су га неодољиво подсећали на крилатицу Брозовог режима „Слаба Србија – јака Југославија“.
”То само може значити једну ствар: да је на титоистичку верзију социјалистичког федерализма, препуну нелогичности па чак и комичних фантазија, снажан уплив имала западна дипломатија којој је било стало да се односи међу југословенским народима, републикама и покрајинама уреде у складу са њеним политичким интересима. Напослетку, не треба заборавити да је и покојни премијер Зоран Ђинђић ликвидиран непосредно после давања изјаве за домаће и стране медије у којој је рекао да му се чини како је некадашње начело „Слаба Србија – јака Југославија“ замењено начелом „Слаба Србија – јак Балкан“, те да ће он све учинити да то не буде тако. Све ово озбиљно наводи на размишљање да су, осим домаћих и западни обавештајни фактори вероватно били умешани у организацију и извршење гнусног злочина” – записао је 2011. др Свирчевић.
Он је уз помоћ документа СОЕ из 1943. дешифровао који се захтеви крију иза безброј пута понављене фразе „да ће Србија приступити ЕУ кад постигне пуну сарадњу са Хашким трибуналом“.
”Преведена на свакодневни језик ова фраза значи да Србија мора прихватити све „вредности“ и „тековине“ Устава СФРЈ од 1974. године ако жели да преговара о свом уласку у ЕУ. Другим речима, Србија мора признати независност Косова и Метохије, да прихвати државност Војводине, да пристане на гашење Републике Српске и да потпуно заборави на Србе у некадашњој Војној крајини, Црној Гори и Македонији, ако уопште жели да настави интеграционе процесе у евроатлантске структуре. У суштини, реч је о неповољној и понижавајућој понуди коју би сваки озбиљан српски државник глатко одбио: превисока цена за једно велико ништа. Можемо се само надати да је Србија научила нешто из свог досадашњег историјског искуства” – закључио је др Свирчевић.
КОНФЕДЕРАЛИЗАЦИЈА
УСТАВ СФРЈ из 1974. је био завршни чин у процесу конфедерализације и поступне разградње југословенске државе утемељене на одлукама три заседања највишег револуционарног тела Авноја 1942, 1943. и 1945, говорио је др Свирчевић:
”Уређење успостављено и конституисано одлукама овог иначе нелегитимног тела, преуредило је државу у извитоперени облик федерације и тако што се „шест суверених народних република (Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија) ујединило у заједницу на начелу самоопредељења с правом на отцепљење“.
Dodik: Neću ići na izricanje presude pred Sudom BiH u Sarajevu
Преузмите андроид апликацију.
