Сваки град је попут „живог бића“ које непрестано расте, мења се, развија и прилагођава.
Изузетак није ни Нови Сад, који је током свог вишевековног постојања прошао различите урбанистичке промене, подизао се из пепела, мењао свој изглед, прилагођавао се новим временима и потребама својих становника.
Данашња Железничка улица је била саставни део некадашње Главне улице. Како је та улица водила ка Каменичкој ади, одакле се чамцима прелазило у Сремску Каменицу, једно време је носила назив Каменичка улица. Касније је та иста улица водила ка железничкој станици која се налазила на месту данашње поште код Лиманске пијаце, па је цела улица понела име Железничка.
Због изградње нових, широких булевара, некадашња Главна улица је „исецкана“, а њени некадашњи делови постали су улице, са сопственим називима.
Железничка улица у Новом Саду, је у тој новој урбанистичкој прерасподели из неког разлога завршила као „слепа улица“.
Њене званичне границе су од угла са улицом Васе Стајића, па до улице Максима Горког, где се завршава.
Због близине Матичарског здања, ова улица најпознатија је по великом броју златара и продавница венчаница.
Иако је конкуренција прилична, посла има довољно за све. Многе будуће младе су своје венчанице за свој најромантичнији дан пронашле управо у неком од овдашњих салона, док су будуће младожење у некој од златара из ове улице пронашли онај прави прстен за своје изабранице.
Али није одувек било тако романтично. Љубави је засигурно било, али је коштала.
Наиме, ноћни живот Новог Сада био је мало авангарднији од своје околине још током 19. века.
Железничка улица је на врхунцу своје ноћне славе имала чак 72 кафане и јавне куће. То био најближи пут од Железничке станице на месту данашње Лиманске пијаце до центра града, па је и разумљиво што је овакав бизнис баш ту процветао.
Што се тиче великог броја бордела у овој улици, али и у самом граду, треба имати на уму чињеницу да је 1893. године проституција у Новом Саду легализована и добила свој статут.
Тако је било све док краљ Александар, неколико месеци пред своју смрт 1934. године, није начинио једну од својих последњих, али и веома важних одлука, те је због искорењивања полних болести забранио овај вид забаве и пословања, те га учинио нелегалним.
Тада су и затворени бордели који су се налазили у овој улици или су прешли у илегалу.
Данас ова улица, односно онај њен део који још увек носи назив Железничка, о себи пројектује сасвим другачију слику, а то је слика мирне улице која се ни по чему не разликује од околних.
Када се крене у шетњу даље од центра града, у правцу Грбавице и Лимана, шетња кроз ову улицу врло је пријатна.
Последња реконструкција Железничке улице, урађена је 2014. године. Завршетком тих радова и постављањем новог слоја асфалта, осим за одвијање колског саобраћаја, ова улица постала је функционалнија и за кретање пешака, захваљујући изграђеним и уређеним пешачким стазама са обе стране.
Иако је ова улица у прошлости имала бурну прошлост за коју би многи рекли да је срамна, то је њена прича која је уско везана и за историју Новог Сада и самим тим треба да се исприча. Као што смо на почетку рекли, град је живо биће које се непрестано мења, расте и развија. Можда се појаве неке нове приче о Железничкој улици, а док се не појаве, нама остаје ова.
Уколико имате занимљиву причу о некој од новосадских улица коју бисте желели да поделите са осталим читаоцима, пишите нам на gradskeinfo@gmail.com са назнаком Моја улица.
Преузмите андроид апликацију.
