Када се из правца Змај Јовине улице прође са леве стране Владичанског двора, улази се у једну од најстаријих улица у Новом Саду – Улицу Николе Пашића или, краће, Пашићеву.
Према неким изворима, ова улица постојала је још у средњем веку, а њено прво забележено име било је „Велика чаршија“. У време док је Нови Сад још био Рацка варош, ова улица била је важан путни правац, којим се од Брук шанца ишло ка Темерину и даље ка Сегедину.
Једно време звала се Gabona utca.
Касније је због великог броја занатлија крзнарске струке (ћурчија) који су се настанили у овој улици прозвана Ћурчијском улицом (Szucs utca, Kürschnergasse).
Након Првог светског рата именована је као Пашићева улица, за време окупације током Другог светског рата преименована је у Улицу Јокаи Мора (Jókai Mór utca), да би јој након рата назив био промењен у Улицу Светозара Марковића.
Током 90-тих улица је именом подељена: од Саборне цркве до раскрснице са Грчкошколском и Златне Греде звала се Пашићева, а даље, до Матице српске била је улица Светозара Марковића.
Пашићева улица опет постаје комплетна целом својом дужином, под истим именом, почетком 2000-тих година.
Ово је једна од улица којом су саобраћали трамваји од 30. септембра 1911. до истог дана 1958. године, када је укинут.
Кроз Пашићеву је пролазила Линија један, позната као бела линија од Футошке Капије до Темеринске улице.
Ова линија је ишла од бање и болнице дуж Футошке улице, Јеврејске, Змај Јовине поред Владичиног двора и онда овом улицом и Темеринском до канала, где је био крај линије.
Саборна црква, Николајевска црква и најстарији споменик у Новом Саду
Ако се за комшијску, Милетићеву улицу може рећи да је почињала и завршавала се угоститељским објектом (рестораном „Липа“ и кафаном „Код камиле“), онда се за ову улицу може рећи да почиње и завршава са сакралним објектом.
Наиме, на почетку ове улице налази се Саборна црква светог Ђорђа (или, пошто Новосађани воле скраћене називе, само Саборна црква), док се на другом крају налази Николајевска црква.
Саборна црква светог Ђорђа, први пут се помиње 1720. године када је била мањи храм који је убрзо (1734. године) замењен новим.
Временом је и ова црква оронула због чега је крајем 19. века донета одлука о њеној другој, свеобухватној обнови (прва обнова је била 1851. године).
Данашњи изглед црква добија у великој обнови почетком 20. века.
На иконама у цркви је највише радио сликар Паја Јовановић. Израдио је све иконе на иконостасу, укупно 33.
Од 1740. до 1955. године у цркви је сахрањено осам бачких владика.
Оно чиме Саборна црква може посебно да се похвали је да се у порти цркве налази најстарији сачувани споменик Новог Сада – Богојављенски крст од ружичастог мермера.
Тачну годину настанка овог споменика тешко је утврдити, јер је током бомбардовања Новог Сада 1849. године изгорела и архива Епархије бачке, а делом је оштећена и сама архива Града Новог Сада.
И сам крст је био тешко оштећен током овог трагичног догађаја, а обновила га је 1867. године позната новосадска добротворка Марија Трандафил.
Први траг о њему може се наћи на плану тадашњег насеља из 1745. године, дакле док Нови Сад још није био Нови Сад, већ Петроварадински шанац.
Овај крст некада се налазио на углу Змај Јовине и Милетићеве, и ту је у континуитету стајао све до почетка 20. века, да би због изградње трамвајске линије и постављања шина био измештен испред Владичанског двора, на место где се данас налази споменик чика Јови Змају.
Након Другог светског рата, почетком 1950-тих, тадашње власти су због новог урбанистичког плана хтеле да поруше овај крст, чему су се црквене власти оштро успротивиле.
Уследила је дуга борба световне и црквене власти око судбине најстаријег новосадског споменика.
Спор је на крају дошао до Врховног суда, а окончан је компромисним решењем, да се крст мора уклонити са тадашње локације, али неће бити уништен, него премештен у порту Саборне цркве, где се и данас налази.
Николајевска црква је постојала већ 1733. године, а према неким изворима можда и пар година раније.
Пун назив ове цркве је Црква преноса моштију Светог Николе, али као што рекосмо, пошто Новосађани воле да скраћују називе, познатија је под називом Николајевска црква.
У народу је једно време била позната као Недељкова црква, по свом ктитору Недељку Богдановићу који ју је подигао.
Налази се на адреси Николе Пашића бб, на месту где се улица Николе Пашића улива у Трг Марије Трандафил, помало заклоњена зеленилом и неприметна за већину пролазника, посебно током месеци када дрвеће у порти олиста.
За ову цркву се може рећи да је имала тежак живот.
Као и у случају најстаријег новосадског споменика, о историји цркве мало се зна, јер су архивски записи страдали у бомбардовању из 1849. године.
Оно што је познато је да је током бомбардовања црква тешко оштећена и готово срушена, а њену обнову су међу првима значајним средствима помогли чувени новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил, као и Јован Полит и Ананије Дера.
Скупљена су одређена средства и црква је поново стављена под кров. Међутим, како новца за унутрашњу обнову није било довољно, и поред великих напора де се прикупе потребна средства, оно што је остало од цркве дуго времена је служило као војни магацин.
Обновљена је тек негде око 1860. године, када јој је и враћена првобитна намена.
Судбину из 1849. године Николајевска црква је поново доживела током бомбардовања Новог Сада 6. априла 1941. године, када је такође оштећена.
Због тешких оштећења која је кроз историју доживела, црква је сиромашна и слабо опремљена. На зидовима нема китњастих украса, белина простора испуњава храм.
Од занимљивости везаних за ову цркву вреди истаћи да је једно време служила као богомоља Грцима и Цинцарима који су се доселили у Нови Сад.
Oд знаменитих Новосађана у њој су сахрањени велики новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил.
Такође, у овом храму своју децу су крстили светски познати научници Алберт Ајнштајн и Милева Марић.
Платонеум
Поред дворишта Саборне цркве налази се зграда Новосадске црквене општине, а одмах до ње зграда која је већини Новосађана позната као Платонеум.
За ову кућу може се рећи да има изузетно богату историју и од великог је значаја за српски народ у Војводини.
Назив је добила по бачком владики Платону Атанацковићу.
Он је кућу купио за 40.000 форинти, а затим је поклонио Фонду српске гимназије са намером да се у њој формира Прва академија, уз услов да он у њој станује док је жив.
Због тадашњих политичких прилика, ова намера никада није остварена.
Након што је Матица српска 1864. године пресељена из Пеште, владика Платон уступио је овој значајној установи на располагање велики део своје куће.
Ова кућа може да се похвали и да је била седиште бачких епископа, од 1867. до 1901. године, односно све до усељења у нову зграду Епископског двора.
Једно време на првом спрату се налазила Српска читаоница.
После Првог светског рата, у приземљу су се налазиле радње, а на спратовима су били станови.
Од 1935. године служила је као образовна институција. Тада је у зграду Платонеума усељена Мушка реална гимназија, да би је за време Другог светског рата заменила Мађарска гимназија.
После рата, од 1946. до 1961. године у њој су биле смештене Занатска школа и Виша педагошка школа.
Након тога зграду је користио новоосновани Новосадски универзитет, а од 1978. године трајно је уступљена Војвођанској академији наука (данас огранак САНУ – Српске академије наука и уметности у Новом Саду).
Данас се један мањи део приземља користи за камерне изложбе под покровитељством САНУ, а на спратовима се налазе канцеларије академика и већа сала за одржавање научних скупова.
Заиста, мало који објекат у Новом Саду данас може да се похвали овако богатом историјом.
Остали познати објекти у Пашићевој
Преко пута Платонеума некада се налазио познати клуб Атријум, који је `80-тих и `90-тих година био део новосадске штрафте за излазак.
Како што смо у једном од ранији текстова писали, својеврсну новосадску штрафту за излазак током `80-тих и `90-тих чинили су Клуб „Атријум“ и Вински подрум „Код вечите славине“ у Пашићевој, подрум пића „Вучко“, кафе клуб „ДВ“, клуб „Ара“ и коноба „Оркус“ у Грчкошколској, као и још неколико локала у оближњим улицама.
На срећу оних који су тих година излазили, „Атријум“ и „Вински подрум“ су преживели до данашњих дана, додуше са мало измењеним садржајем, па сада угланцани и освежени дочекују нове госте.
„Атријум“ је данас хамам и спа центар, као и кафе ресторан, док је „Вински подрум“ остао доследан, па и данас слови за једно од бољих места које љубитељи вина и шприцера треба да посете.
На броју 15 се до Другог светског рата налазила чувена новосадска кафана „Код 12 апостола“, која је назив добила по мотивима апостола и „Тајне вечере“ којима је кафана била осликана.
Касније се ту налазила кафана „Шаран“, а данас је оптичарска радња.
Негде на средини улице, на броју 19 налази се незавршено градилиште Завода за заштиту споменика културе Новог Сада, које је отворено још 1994. године, али због компликованих имовинско-правних односа стоји у истом стању дужи низ година.
Одмах преко пута, на броју 24 налази се хотел „Велики“ са рестораном традиционалне војвођанске кухиње.
Мало ниже низ улицу налази се познати ресторан и хотел „Фонтана“, који нуди одличну ресторанску храну, а због великог простора идеалан је за организовање различитих прослава.
Последња кућа у низу је кућа под бројем 35, а занимљиво је да је избегла страдање у време бомбардовања 1849. године, па је углавном сачувала свој аутентични изглед.
Пашићева улица данас
За ову улицу већина Новосађана ће рећи да је најлепша у Новом Саду, али као што смо могли да видимо у ранијим причама о улицама из овог краја, већина њих би такође могла да понесе тај епитет.
Иако данас више нема ћурчија и ћурчијских радњи, ова улица наставља да живи свој живот прилагођен новим временима и новим потребама житеља Новог Сада.
Данас се у њој осим ресторана и кафића налазе продавнице конфекцијске и прехрамбене робе, пекаре и посластичарнице.
По архитектури зграда које се налазе у Пашићевој би се чак можда и усудили да кажемо да помало заостаје за околним улицама, али по значају и духу прошлости – никако!
Преузмите андроид апликацију.
