Гагаринова улица налази се у насељу које се зове Банатић и окружена је са чак три булевара – Булеваром Јаше Томића, Булеваром ослобођења и Булеваром Краља Петра I.
Некада су се у овој улици налазиле искључиво приземне куће, са малим баштицама. У тим баштицама станари ове улице узгајали су зелениш, воће и поврће, које су касније продавали на новосадским пијацама.
Негде код зграде број 10 налазио се артески бунар, одакле су се житељи снабдевали водом за себе и за своје баште.
Прва зграда која је 1966. године подигнута била је зграда преко пута Међумесне аутобуске станице, односно до Хотела „Нови Сад“.
Почетком 1970-тих година почиње да се зида део где се данас налазе зграде са бројем 8 и 10.
У згради са бројем 10 данас се налази вртић. Ми смо били у посети малим другарима који иду у овај вртић и погледајте какву атмосферу смо тамо забележили:
На месту зграде која се налази на углу са Булеваром Краља Петра I и коју данас краси велики мурал са ликом овог српског владара, некада се налазио отпад.
Оно што краси ову улицу су испреплетане крошње дрвореда са обе стране улице, које посебно дођу до изражаја када олистају, па се створи својеврстан „зелени тунел“.
Иако се не налази у овој улици, морамо написати и пар редака о свакодневном призору којем су станари овог кварта и ове улице били у прилици да присуствују сваке вечери, дуги низ година.
Наиме, преко пута зграде на углу са Булеваром Краља Петра I, на месту где се налазила зграда Лутрије Србије, некада је била кућа Јелке Јовандић, мајке браће Јовандић, страдалих 23. јануар 1942. године, када је свом силином рација погодила Нови Сад.
Оно што се зна из сведочења Јелке Јовандић јесте да се становништво надало да ће их та силина пуцњаве заобићи, јер је то био један мирољубив народ.
Међутим, када је патрола закуцала на дом Јовандића прво што су их питали јесте које су вере, на шта су ови одговорили да су православне.
Мајка је била затворена и тада се десио масакр и сва петорица синова су убијена метком у потиљак.
Када је злочин извршен, пустили су мајку, која је одмах затражила да и она буде убијена.
Међутим, злочинци су одлучили да је опљачкају и оставе у животу.
Синове је сахранила у дворишту куће, свако вече им је палила свеће и кандило, а становници Гагаринове и околних улица из новоизграђених вишеспратница и са својих прозора могли су свакодневно да присуствују овом призору.
Она је тугу за одузетим синовима носила све до 1971. године, када је преминула.
Иако је модернизација Новог Сада и изградња нових булевара већ увелико била у току, градске власти из поштовања према жртви коју је поднела, од ње нису тражили да се пресели на другу локацију, како би срушили кућу и на том месту изградили нешто ново. То су учинили тек након што је она преминула.
На месту где је била кућа садашње власти поставиле спомен таблу, као успомену и подсетник на овај трагичан догађа из историје Новог Сад, а у близини је посађено пет стабала јаблана и једна јела.
Но, да се вратимо причи о Гагариновој улици…
Већи део непарне стране улице заузимају Техничка школа „Милева Марић Ајнштајн“ и двориште Машинске школе са спортским теренима за фудбал и кошарку.
Наравно, сва деца из комшилука су се играла на тим теренима, а и познати новосадски кантаутор Ђорђе Балашевић је ту показивао своје фудбалско умеће, док је још становао у близини.
Између самих зграда су подигнуте гараже које су некад биле место окупљања деце која су одрастала у овој улици.
Такође, ту су на располагању имали и терен за мали фудбал и кошарку.
Ово место било је централно место окупљања, јер су се ту опет скупљали, након што би се вратили из вечерњег изласка.
У низу зграда од броја 8 до 10, постојале су заједничке просторије, односно просторије Месне заједнице Банатић, како су се тада звале.
Ту су деци на располагању били стрељачки клуб и сто за стони тенис, као и фолклорни клуб, тако да су на тај начин имала организован друштвени живот, јер су просторије Месне заједнице биле једно од места окупљања омладине.
У другој половини 1990-тих година комшије из ове улице су покушале и пар година успевале да направе Славу кварта.
Слава коју славе становници кварта Банатић је Мала госпојина, а слави се 21. септембра.
Сопственим напорима и уз спонзорство фирми које су се налазиле у околини успевали су да изнесу читаву организацију око прославе, од пића за децу, пица за клопу, па до награда за учеснике различитих надметања која су том приликом организована.
Тако су се деца једне године надметала у вожњи скејта, девојчице у прескакању ластиша, а организована је и модна ревија малих манекена из комшилука.
Старији су се такмичили на турниру у баскету 3х3 и малом фудбалу.
Под специјално за ту прилику разапетом шатром бесплатно су се служили сокови и кувао се паприкаш.
Друге године, пак, између осталих спортских дешавања, за клинце је било организовано такмичење у бацању чепова. Права „спортска дисциплина“ за дечурлију из улице, без сумње.
Посебна атракција једне године, већ се више не зна тачно које, била је мечка коју су довели да забавља публику.
Предвече, када би се деца већ уморила од целодневног трчања и скакања тамо-вамо, пред пуним трибинама на терену код гаража приказивана је дечија позоришна представа.
Славље би се сваке године уз чашицу, песму и гитару наставило још дубоко у ноћ.
Касније је дошло неко друго, брже време, људи су се чак помало отуђили једни од других, тако да више нема ни оваквих прослава Славе.
Но, као и увек, остаје нада да ће се временом поново појавити ентузијазам код људи и жеља да се боље упознају и друже са својим комшијама, те да ће се слична дружења поново организовати.
Прича о Јурију Гагарину и првом човековом лету у свемир
Сићушна свемирска летелица, пречника свега два метра, у њој омалени човек висок 1,57м, више путник него космонаут, спреман да храбро иде тамо где још нико пре њега није ишао.
Ракета која га је носила имала је једнак број неуспешних летова као и успешних.
Наиме, лансирно возило Восток, на које је постављено истоимена свемирска летелица и које је носило космонаута у свемир било је засновано на ракети Р-7, двофазном међуконтиненталном балистичком пројектилу!
Скоро савршена изведба
Упркос бројним манама, ракета је имала скоро савршену изведбу. Скоро савршену!
Наиме, свемирска летелица је приликом повратка на Земљу превисоко ушла у орбиту, кочнице нису радиле, каблови који су повезивали капсулу свемирског возила са сервисним модулом се нису откачили пре повратка на Земљу, а космонаут, скоро жив спаљен, морао је да се катапулира на висини од 7000 метара и спусти сопственим падобраном, пре него што је летелица ударила у земљу.
Гагарин се поново вратио на тло Совјетског Савеза негде у руралном делу oбласти Саратов, где су га људи посматрали са чуђењем – у наранџастом астронаутском оделу са шлемом на глави. Узвикнуо је мештанима да се не боје, да је он такође Совјет.
„Враћам се из свемира и треба ми телефон да позовем Москву.“, рекао је запрепашћеном народу тада.
Овако би се укратко могао описати лет космонаута Јурија Алексејевича Гагарина, првог човека у свемиру.
Званично први човеков лет у свемир
Званични совјетски списи нигде нису помињали чињеницу да се Гагарин спустио сопственим падобраном, вероватно зато што су стандарди летачких рекорда и достигнућа које је прописала Међународна аеронаутичка федерација (FAI) захтевали да пилот мора да буде у кабини од почетка до краја лета.
У страху да би међународна јавност могла да оспори Гагаринов подвиг из формалних разлога, податак о Гагариновом падобранском систему намерно је изостављен.
Штавише, власти су наредиле Гагарину да на конференцији за штампу изјави како се на Земљу спустио заједно са капсулом.
Тако је Гагарина FAI сертификовала као првог човека који је летео у космос. СССР ће признати истину тек 1971. године, али Гагаринов лет и поред тога није дисквалификован јер је закључено да је сигуран повратак на Земљу кључан елемент лета, у капсули или ван ње, свеједно.
Лутка из излога, Белка, Стрелка, Мушка и Пчелка, они су заслужили да буду поменути
Од пет лансирања сателита која су изведена 1960. године, узлетела су четири. Од њих, само је три успело да изађе из Земљине орбите, а само су два слетела. И од та два која су се вратила на Земљу, само је један слетео нормално.
Прво лансирање у програму Восток било је изведено 15. маја 1960. – мање од годину дана пре Гагаринове мисије. У сателитском броду налазила се лутка из излога названа Иван Иванович.
Брод је изашао из Земљине орбите, али се није вратио. Отказали су му системи за оријентацију.
Пси Белка и Стрелка полетели су 12. августа у свемир и вратиле се, учинивши то јединим потпуно успешним лансирањем током 1960. године.
Али каснији покушају били су мање успешни.
Првог децембра још једна летилица са псима лансираним у свемир – Мушка и Пчелка – није могла да се врати дуж прорачунате путање и почела је да се спушта изван граница Совјетског Савеза.
Читав брод је уништен, укључујући животиње у њему, како би се спречило да се друге земље докопају совјетске технологије.
Храброст је једна од особина карактера која одваја оне који су спремни на све, од оних који се ипак не би тако лако одлучили на неки чин. Неки би рекли да се храброст често граничи са лудошћу и непромишљеношћу, али то не мора увек бити случај.
Храброме помажу и звезде.
Преузмите андроид апликацију.
