У Сајану надомак Кикинде одржане су 25. Жетелачке свечаности. Шест екипа са севера Баната и из суседне Мађарске надметало се у кошењу жита на старински начин, односно косом. Тако се у малом месту чувају обичаји и приказује млађим генерацијама колико је некад било тешко доћи до брашна и хлеба.
Искусни косац Ласло Ђуршански неколико година заредом првих дана јула долази из Мађарске у Сајан како би се надметао на Жетелачким свечаностима. Осим саме технике рада, према његовим речима, за успешну косидбу неопходан је и квалитетан алат.
„Најважније је да коса буде оштра, односно треба је добро отковати. Већ десет година се такмичим, а косим од 12 године. Механизацију не користим и код себе косим само овако“, каже Ђуршански.
Жетелачке свечаности прилика су да се старији подсете детињства. Иако се први пут опробао у такмичењу, шездесетосмогодишњи Андраш Варга из Остојићева добро се сећа како је некад изгледала жетва и колико је посла било за целу породицу.
„Све зависи где је била њива. Пешке смо ишли. Отац је косио, мајка је са српом сакупљала, ја сам бацао снопове, а сестра је снопала. После смо везивали и све то стављали у крстове, тако се то звало. Било је од 18 до 20 снопова“, сећа се Варга.
Жетва „по старински“ незамислива је без женске руке. Оне су ту да скупљају снопове, али и да припреме богат и јак доручак.
„Најважније је да има сланине, димљена кобасица, кисело млеко, јаја, кромпир и домаћи хлеб“, објаснила је Јармила Сабо из Остојићева.
Сајан већ четврт века кроз Жетелачке свечаности негује културу сећања на стара време. Манифестација је основана са циљем да обичаји не буду заборављени:
„Да преносимо млађима и да знају како су наши преци тешко долазили до хлеба и жита и да умеју да се цене и рад и брашно и жито“, закључила је Шара Бецоњски, председница КУД „Ади Ендре“ из Сајана.
Иако такмичарског каракера, о признањима се током жетве не прича. Више од посла важније је дружење, кроз које се евоцирају успомене на време које памти родна банатска земља.
Преузмите андроид апликацију.
