Владимир Мартић је млади, талентовани писац прозе који живи у Новом Саду, а свој урођени дар за писаним изражавањем спознао је у раној младости, када је са тринаест година започео своје прво литерарно дело.
Епска фантастика му је одувек била омиљени жанр, 2012. године започиње своју „декатонску сагу“ која се уједначеним темпом развија заједно са његовим животним и уметничким сазревањем.
Након једне деценије он завршава своје дело и отвара нова поглавља написавши још два наставка и трећи у настајању од седам планираних, као опширну хронологију која претходи догађајима из његовог романа првенца.
Када си спознао свој дар за писањем и када се родила идеја о писању књиге „Декатон“?
„Писањем сам почео да се бавим још у петом разреду Основне школе на часовима српског језика. У односу на друге таленте које имам, писана реч ми највише лежи. Стварао сам свој свет захваљујући маштовитости која је мени урођена. У почетку су то били плагијати када нисам могао да будем оригиналан јер сам био инспирисан литературом коју сам читао и наравном фасцинацијом филма „Господари прстенова“. Сазревањем сам од неке осамнаесте, деветнаесте године, оформио читаву причу и то је тренутак када сам почео да стварам „Декатон“.
Роман је темељно исписан и завршен након једне деценије, када се осврнеш, какав је то био процес?
„Може се рећи да сам пола живота радио на издавању једне књиге. Али као што људи кажу, сваки почетак је тежак, тако да је и овај био и леп, трновит и некад блатњав, али свакако на крају резултат је више него добар. Можда је то пут нечега квалитетног што има своју тежину, јер да је дошло преко ноћи, можда би врло брзо и пало у воду, али пошто је настало на овај начин, онда знам да га вреднујем, ценим и да се борим за своје дело“.
Сам назив звучи необично и примамљиво, да ли можеш да поделиш са нама садржај,, о чему се ради у књизи?
„Жанр књиге је епска фантастика, а то значи да је написана по узору на јуначко доба из јуначких времена. Оно што волим да кажем да је књига сачињена од детаљно описане фабуле. Постоји пребогат свет који се одиграва на континенту „Ободаију“ који има једанаест држава, пет нација, четири религије и главног јунака. Поред класичних авантуристичких јуначких тема, преиспитују се теме везане за религију, породицу државништво и за сам рат. Као што и сам назив говори, „Почетак рата“ је тема романа, али не да би се рат величао, већ да би се унизио и показао људима колико је непотребан, апсурдан и грозан. Иако се можда то не чини на први поглед, јер су описане неке битке и борбе, али суштина је та да једино што људе може да спаси је љубав и мир“.
Да ли си од почетка имао јасну визију како ће се роман развијати и у ком правцу?
„Када сам почео да пишем „Декатон“ те 2012. године, ја сам већ тада у глави имао епилог илити последње поглавље књиге. Сматрам да је то веома важно јер се многим ауторима и познатим писцима, који пишу књиге у наставцима, може догодити да се изгубе у самом процесу писања. Треба да си баш луд човек да напишеш седам књига, али имам зацртану целу причу тако да је на неки начин мени лако да стварам. Наравно може се и мени догодити да током година променим неке детаље у причи, али то нису никакве круцијалне промене, суштина остаје иста“.
Инспирисан епохама антиком и средњим веком, ти се у роману највише базираш на психологији човека тог доба, зашто баш таква тематика?
„Бавим се питањем људи, њиховим размишљањем и тиме како се они сналазе у одређеним животним ситуацијама. Желео сам да у први план убацим људе са маргине средњевековног друштва, а то су сељани. Тако да нисам у првом делу ставио акценат на дворане који су због свог положаја и писмености увек били у првом плану јунаштва. Хтео сам да прикажем обичног човека, њихова дела која и те како могу да оставе свој траг и да тај сеоски живот може да буде интригантан једнако као и дворске закулисне радње“.
За такву тематику је потребна не само инспирација већ и упорност, да ли си некад пожелео да одустанеш?
„Постојао је само један тренутак пре три године када сам пожелео да одустанем, када сам схватио колико је тешко издати књигу. Успео сам да пребродим тај став када сам писао трећу књигу и дошао на идеју да покушам сам да издам своју књигу. Почео сам да тражим свој тим људи који ће ми у томе помоћи и формирао удружење „Codex“. Тако да сам пронашао начин да станем иза свог рада и да се изборим са тржиштем и за своје место под сунцем“.
Ко је све учествовао и допринео изради „Декатон“ ауторског дела?
„Ја сам се уротио са својим братом Страхињом, заједно смо отворили удружење, написали музику и илустровали књигу. Он је нацртао симболе за карташку игру као и за свако поглавље која на директан или индиректан начин објашњавају суштину тог сегмента књиге. Књига такође садржи исцртане две мапе, политичку и географску карту тог замишљеног света. Мапе сам ручно цртао, али ми је Страхиња помогао тако што их је графички уредио“.
Постоји и музика за књигу, како се то догодило?
„Композиције за књигу су настале сасвим спонтано. Несвакидашње је да књига има своју музику, али смо се ми за то одлучили јер књига у неколико наврата садржи и поезију у себи, па смо урадили музику на те текстове. На првој промоцији књиге у Еђшегу смо имали мини концерт од двадесетак минута где смо свирали неколико инструментала и две вокалне нумере из књиге. То је публика изузетно добро прихватила и подржала једноминутним аплаузом. Нисмо се томе баш надали и тада смо одлучили да ћемо у неким наредним годинама све те песме сакупити и снимити албум“.
На коју песму је публика „откинула“?
Песма „Жалопој“ је једна од тих неколико које се појављују у књизи, која говори о трагичној љубави, рату и смрти. То је песма о трагедији једног јунака који је отишао у рат и оставио своју љубу да га чека код куће, док је у међувремену њен отац удаје за другог, да би он то сазнао на ратишту. На промоцији књиге у Београду, публика је тражила бис неколико пута. „Жалопој“ нема прави снимак, али је у плану да следеће године са својим бендом „Next codex“, снимимо песму у рок фазону са етно призвуком и детаљима.
Поред писања, своју стваралачку потребу умножаваш и кроз музику, а чиме се бавиш додатно поред писања и свирања?
„Хлеб и рачуне плаћам столарски радом то је посао који ме не кочи у размишљању, напротив, прилично ме инспирише и док се бавим обрадом дрвета могу да размишљам и о књизи. То су моја дневна задужења, а увече навлачим „Бетменов плашт“ и постајем писац и рок музичар (бас гитариста). У слободно време доста читам не само фантастику већ и књиге из области историје, философије, религије и вере“.
Оно што је посебно занимљиво јесте мач „Очњак“, специјално израђен за потребе презентације књиге, како си дошао на ту идеју?
„Поред музике за књигу одлучио сам да израдим оружје према опису из књиге и да људима још прецизније презентујем свој свет. За сада имам само једно сечиво и то је дворучни мач који се зове „Очњак“. То је сечиво главног јунака Таратарна Вукова које је исковао ковач из Сремских Карловаца, Немања Апатовић. Сарадња са њим је изузетно плодотворна и тренутно кује два мача за други део. Изузетан је уметник. Задржао је контуре мача какве су описане у књизи, нпр. да има ромбасту јабуку, троугласт шпиц, да се на накрсници налазе вепрове главе. Машти нема краја и покушавамо да ту нестварност претворимо у стварност“.
Како бисмо овај наш разговор привели крају, где Владимире публика може да пронађе твоју књигу?
„Пре свега, људи могу да о овој књизи сазнају више на „Инстаграм“ страници „dekaton.saga“, такође књигу могу набавити у Делфи и Вулкан књижарама као и у мањим књижарама у Новом Саду и Београду. Када се догоди неки базар или нека слична прилика ми се потрудимо да се појавимо. До сада смо урадили четири промоције, две у Новом Саду, једну у Београду и једну у Сремским Карловцима. Ове године ћемо се појавити и на Београдском сајму књига у колаборацији са још једном издавачком кућом.
Intervju sa balerinom Gabrielom Teglaši (Velimirović) Jojkić
Преузмите андроид апликацију.
