Зорана Иђушки је вокални извођач, најмлађи солиста РТС-а и РТВ-а, уметница која је по годинама млада, али пева стару, већ полако заборављену музику. Њен музички опус иде од старих песама са ових простора, до романси, шансона и шлагера.
Зорана кажи нам нешто више о свом музичком образовању и каријери?
Музика ме је заинтересовала још док сам била дете. Мајка је препознала мој осећај за музику и уз мајчину подршку уписујем се у дечији хор „Војислав Воја-Илић“, потом у школски хор, а затим и у чувени „Јувентус кантат“ хор у Сомбору. Како сам одрастала тако сам се проналазила у жанровима.
Са 17 година уписујем соло певање, тј. основну музичку школу, потом и средњу школу „Петар Коњовић“.
Жеља за класичном музиком је била све јача и из тог разлога сам одлучила да одем у Београд и да мој живот постане музика.
На трећој години средње школе уписала сам средњу музичку школу „Др. Војислав Вучковић“ у Београду, на класи моје дивне професорке Маје Ђокић.
Поред класичне музике, тамбура и моја Војводина су ми такође биле у срцу.
Прекретница у мојој каријери се десила када сам отишла у студио Радио Београд- а да упознам нашу Мериму Његомир.
Наступаш као најмлађи солиста на РТВ-у и РТС-у. Какво ти је искуство и сарадња са домаћим телевизијама?
Статус најмлађег солисте РТС-а и РТВ-а је за мене велика част. То су две куће у којима снимам трајне снимке и сарађујем са оркестрима. Имам јако лепу сарадњу и са другим телевизијама и захвална сам на томе. Драго ми је да се култура пласира и на телевизијама.
Прошле године си наступала на Тамбурица фесту у Новом Саду. Какве утиске носиш?
Тамбурица фест је један од најпознатијих фестивала код нас. Свакако ми је била част наступати са мојом новом песмом „Одлазим“.
Такође, у 2021. години си понела „Балканску награду“ за очување нематеријалне културе на овим просторима. Шта та награда значи за тебе?
Овакав вид награде или титуле на неки начин много значи сваком младом уметнику. Такво признање добити са 28 година, као неко ко чува традицију и културу, још ми је више дало подстицај да се борим. Награда је „печат“ на моју каријеру и мој рад. Када су ме назвали да сам ушла прво у ужи круг, а потом и да сам добила награду осећала сам се нестварно.
Овај леп осећај пратио ме је и на самој додели.
Каква је драж певати „старе војвођанске песме“?
Неке песме се певају више од 100 година и нема лепшег осећаја него када изаћете на сцену и отпевате баш ту песму, на свој јединствен начин.
Обожавам „војвођанске“ песме углавном због „врцавости“ самог ритма, али наравно, никако без тамбураша. Волим песме које су веселе и које имају душу..
Која ти је најдража песма за извођење и због чега?
Много је тешко наћи међу толико лепих песама „најдражу“. Свака је посебна на свој начин и са емоцијама треба да се изведе. Песма коју радо и често певам је „Еј што ћу нане болује ми дика“ и „Иде Лола из Инђије“.
Ко су ти узори?
Узора немам, а одрасла сам уз тамбурашке песме и Звонка Бодгана.. Како сам почела да се бавим певањем и дан данас волим да слушам разна извођења других песама и од сваког шта ми се свиди отпевам у свом стилу. То је јако важно за сваког солисту, да буде препознатљив по својим извођењима..
Који наступ памтиш као посебан?
Памтим мој први наступ на Коларчевој задужбини уз песму „Сомборске руже“ уз пратњу Народног оркестра РТС-а под управом Владе Пановића.
Захваљујући Мерими Његомир певала сам на концерту у организацији Радио Београда који и дан данас радо памтим.
Ту је и серијал „60 најлепших народних песама“ – Од 600 песама моје извођење је освојило 10. Тада сам изводила песму „Еј кад сам синоћ пошла из дућана“ уз пратњу Великог Народног оркестра РТВ-а, под управом Миће Јанковића и тада је београдска публика имала прилику да ме први пут упозна као солисту РТС-а и РТВ-а.
Са ким ти је била посебна част наступати и због чега?
Велика ми је част била познавати, дружити се и сарађивати са нашом Меримом Његомир, која на жалост више није са нама. Жена пуна искуства и пријатељских савета, неко ко је цео живот помагао младим уметницима и давао им ветар у леђа.
Ту је и Анђелка Говедаровић, која ме је назвала својом наследницом, што је мени лично велика част. Жена са којом сам такође делила сцену, чије песме певам и дан данас. Сваки пут ми је задовољство када имамо прилику да се чујемо и видимо.
Ту су такође и бројне колеге, попут Раше Павловића, Чеде Марковића и многих других са којима је задовољство бити на сцени.
Какви су ти даљи планови у каријери?
Поред „војвођанске музике“ певам романсе, шлагере и шансоне. Свакако ми је жеља да у будућности снимим албум уз пратњу мало другачијег састава и обрада ових лепих песама.
Ту су, такође, неки од фестивала и моји концерти које једва чекам да одржим и да сви запевамо уз звуке тамбура..
Аутор: Маја Буловић
Преузмите андроид апликацију.
