Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске мапирао је 322 места у 15 општина и градова у Босни и Херцеговини у којима су током рата средином деведесетих година прошлог века тамничени и мучени војници и цивили српске националности.
Логораши који су преживели ове страшне тортуре за бањалучке Независне новине причају да су „људи хватани по улицама, одвођени из својих домова, мучени глађу и жеђу, терани да једу чак и властите делове тела и затварани су у кавезе са животињама“.
Листа места на којима су били логори није потпуна, кажу из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, а оно што је до сада прелиминарно таргетирано на бази сведочења затвореника и података званичних институција јесу прератне општине Бихаћ, Босанска Крупа, Братунац, Брод, Власеница, Дервента, Добој, Зворник, Модрича, Орашје, Оџак, Сребреница, Угљевик и Шамац, те пет градских и пет приградских општина у Сарајеву.
Анђелко Носовић, председник Савеза логораша Републике Српске, каже да су, према подацима Савеза, у БиХ током протеклог рата била укупно 523 логора у којима су затварани и мучени Срби, а да ће слично показати и подаци које на крају буду прикупиле и друге институције и удружења.
„У бившој Југославији је било 778 логора за Србе. У БиХ су била 523 логора, а од тога само у Сарајеву, у самом граду, 126.“
То показује колика је била мржња према српском народу те колико је било воље и жеље да се наш народ протера с ових простора и да се народ затвори и уништи. Само кроз логор ‘Тарчин’ је прошло 600 људи, све цивили, деца и старци који су ухваћени у својим кућама“, навео је Носовић, који је, наводи се, посебно огорчен што је ретко ко одговарао за страдање српског народа.
„Били смо осуђени чим смо идентификовани као Срби. Они сада праве алибије за то што су урадили, попут случаја ‘Махмуљин’, јер је суд дозволио да тај човјек који је оптужен оде у Турску и да се не врати. Или их само осуде на годину или две како би окајали грехе“, каже Носовић.
Из Удружења жена жртава рата Републике Српске наводе да је комплетан план заточеништва унапред припреман од стране Армије РБиХ, те ХВО-а.
„У БиХ сада постоји 130 општина па поделите број логора по томе. Замислите, то практично значи да је у свакој општини било по пет-шест логора за Србе.
Ми се трудимо нашим сведочењима, књигама, да бар било шта докажемо о тим местима. Колико знам, само у тузланској регији је било 127 места за мучење, што у Живиницама, Лукавцу… Никад нико то нигде не спомиње.
Унапред је припремљено ко ће бити кривац, ко геноцидан, а ко херој, односно жртва“, каже за Независне Божица Живковић Раилић, председница Удружења.
Она истиче да је оваква „правда“ неодржива.
„Деценије пролазе, многе истине се неће никад сазнати. Многа места мучења су затрпана, као да нико никада ту није био“, каже Раилић.
Ускоро би требало да крене и мапирање осталих познатих локација, које ће обухватити места заточења у бањалучкој Крајини, западној Крајини, североисточној Босни, средњој Босни, горњем Подрињу, као и у Херцеговини.
„Све локације су идентификоване и мапиране на основу сведочанстава преживелих заточеника, те према службеним извештајима, изјавама сведока, медицинској документацији, документацији Црвеног крста, као и подацима непријатељских снага Армије Републике БиХ, Хрватског већа одбране и Хрватске војске, као и пресудама пред домаћим правосуђем“, казао је Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Којић је истакао да је Центар дошао и до податка о постојању такозваних покретних логора, као што је то био случај у селу Жеравац, општина Дервента, где су логораши држани у камионима и аутобусима, као и у насељу Храсница, општина Илиџа, где су били затворени у контејнеру за складиштење јужног воћа.
Преузмите андроид апликацију.
