Обалска стража САД саопштила је пре недељу дана да су пронађени делови подморнице “Титан” и да нема преживелих. Претходно је компанија OceanGate, у чијем је власништву била подморница, објавила да верује да су путници из подморнице “изгубљени”, пише „Daily Mail“.
За њом су трагале америчке и канадске надлежне службе, али је утврђено да је дошло до катастрофалне имплозије када су пронађени делови подморнице. Тела петоро настрадалих путника нису пронађена.
Катастрофалан покушај подморнице “Титан” да посети олупину “Титаника” довео је до смрти свих пет његових путника. Овај догађај све је подсетио на популарни филм “Титаник” и стравичну несрећу која се догодила давне 1912. године.
Те кобне године, када је хладни Атлантски океан однео многе животе, један човек је успео да преживи. Лист “Yugopapir”” писао је о овом хероју Ивану Јалшевцу, када је он за “Хрватски свијет”, 1912. године, испричао како је све то изгледало и кроз шта је прошао у жељи за бољим животом у Америци.
Баш сам спавао, кад сам осетио да ми је нешто уздрмало кревет. У први мах нисам знао шта се догодило. Мирно сам се обукао и запалио цигарету, па се упутих ка палуби да видим који је то белај настао. Кажем вам искрено, нисам се у први мах ама ништа плашио. На палуби сам видео велику збрку и много људи. Одмах сам се снашао и помислио у себи: у најгорем случају неће бити друге него да скочим у море и пливам до неког чамца. Тако правећи план, дођу ми на памет деца и жена, па браћа, сестре, отац и остала родбина. То ме је ојачало и одлучио сам пошто-пото да се спасим- прича Иван.
– Вратио сам се назад у намери да узмем кофер из кабине, али је било касно- наставља своју причу Јалшевац и додаје:
– Моја кабина била је већ пуна воде. Видео сам да нема шале, зло долази веома брзо, треба што пре напустити брод. Скочио сам брзо назад да се пробијем до чамца за спасавање, али ето нове невоље. По степеницама све је било затрпано људима, највише жена и деце. Свуда плач и вриска, али ако желиш спасити свој живот мораш у тим тренуцима бити тврдог срца.
-Искористио сам погодан тренутак и одбацио се у правцу чамца за спасавање који је био таман спуштен у море. Сречом, прошао сам непромишљен. Чим сам доспео у чамац чврсто се ухватих за клупу, јер сам знао да ће ме морнари покушати избацити ван. Заиста, терали су ме, вукли, тукли, али ко да ме одвоји од клупе. Држао сам се чврсто јер се радило бити или не бити, живот или смрт. У чамцу је било 40 жена и деце и четири морнара. У једном тренутку сам и сам прихватио весло и почео веслати с осталим морнарима. Изгледа да сам учинио најбоље што сам могао, јер ме више нико није терао из чамца. Веслали смо што смо могли брже да се удаљимо од места где ће потонути брод. Сетио сам се прича знанаца да је веома опасно наћи се близу места где брод потоне. Снажан вир повукао је све около. Моје брзо веслање прихватили су и остали, и кад смо се нашли на неколико метара од Титаника, видео сам прво како се брод нагиње, а затим чуо две или три снажне експлозије- рекао је он и додао:
-Преплашени и изморени, остали смо у чамцу. Жене су ћутале као неме. Требало их је разумети, мужеви су им остали на Титанику, нашли су тамо страшну смрт. Окретао сам се око себе, али свуда иста слика, море и лед. Рекох у себи, ту ти, брате, ни најбоље пливање не би помогло. Онда сам почео да размишљам хоће ли до нас стићи брод да нас спаси. Кад су нам већ снаге биле на измаку, кад сам почео веровати да нам нема спаса, угледали смо у даљини далеко светло. Помислили смо да је то звезда на небу, али светло се све више повећавало, па нам је постало јасно да нам долази спас, брод који ће нас ослободити мука, хладноће и глади. Ускоро смо сазнали да је то путнички брод “Катпатија”. На броду су нас примили као своје рођене. Богато су нас нахранили и водили бригу о нама. Затим су нас одвели у Њујорк. Ту нас је дочекало много народа, све сами добри људи. Сместише нас у аутомобиле, а затим с нама у болницу “Свети Винсент”. Ту су нас исто братски дочекали. Пазили су нас као своје најмилије. И како ме видите, остао сам жив и здрав. Сада ме чека нова брига, где ћу што пре наћи посао. То морам што пре, јер ме моји у родном крају чекају да им помогнем- рекао је Јалшевац за “Хрватски свијет”, 1912. године.
Veštačkom inteligencijom prenose istinu o Srbima na Kosovu i Metohiji
Преузмите андроид апликацију.
