Прво новосадско извођење представе (монолога) једног од најпознатијих, најгледанијих и најуспешнијих наших глумаца Тихомира Станића , а по изводима из књиге Иве Андрића, „На Дрини ћуприја“, одржаће се у суботу 28. септембра 2024. године, у Великој свечаној сали НИС-а у Новом Саду, са почетком од 20.00 часова.
Једно од капиталних књижевних дела на српско-хтватском језику и једно од најчитанијих и највише превођених, роман На Дрини ћуприја нашег нобеловца Ива Андрића, објављено је у Београду пре 75 година.
Тим поводом, у репрезентативном простору Опере и театра Мадленианум, Белле етаге, намењеном камерним уметничким догађајима, драмским и музичким представама, изложбама и промоцијама, уприличено је монолошко казивање изабраних делова овог романа, по избору и у импресивној интерпретацији популарног драмског уметника, Тихомира Станића.
Верни поштовалац, и више од тога – заљубљеник у Андрићев опус, поприлично физички сличан великом писцу, Станић је тумачио његов лик у филмско-телевизијским продукцијама Знакови (1995), Лајање на звезде (1998), Жућко (2012) и Пролеће на последњем језеру (2020).
Зналачки, са дубоким емотивним доживљајем Андрићеве приповести, ал ии са поузданим искуством драмског уметника који зна шта чини ефектну целину сценског чина, Станић је склопио и ангажовано, глумачки брљантно изрекао свој подужи монолог – тачније оригиналан Андрићев текст који је научио на памет.
Првак српског глумишта остварио је више од 100 улога у свим београдским, ал и у многим позориштима ван Београда, па и у Републици Српској.
Импресивна је листа његових сјајних глумачких креација у играним филмовима и ТВ драмама (од 1981. до 2020. снимао по два, три, па и четири филма годишње!). Један је од највише награђиваних за високе глумачке домете. Свој велики углед потврдио је и улогама у репертоаруи Опере и театра Мадленианум: Карењин (Ана Карењина А. Петраса), Црњански (Милош, Црњански, С. Миловановић, И. Вујић, М. Латиновић), Ђакомо Казанова (Казанова против Дон Жуана, М. Илић).
Тихомир Станић већ две деценије казује у разним приликама Андрићеве мисли и визије, набијене мудрошћу, историјском истином, лепотом и духом балканског човека. (Управо је роман На Дрини ћуприја донео Андрићу Нобелову награду за књижевност, 1961. године.)
О овом свом необично храбром подухвату – учењу дугог и сложеног прозног текста, без партнера и дијалога који глумцу олакшава посао – Станић каже:
“Стицајем околности, закачио сам се за ову идеју пре двадесет година. Радио сам те 1999. године пет месеци по пет сати дневно и на крају савладао једну целину из романа На дрини ћуприја, коју сам заједно са др Љиљом Мркић Поповић приредио као вече приповедања…
Те реченице Андрићеве усвојио сам, говорим их с лакоћом врло често пед публиком, ал ии у кафани без икаквог повода… Пронашао сам у Андрићевом делу неисцрпну инспирацију за свој професионални живот, тренинг, егзистенцију и од када сам савладао текст На дрини ћуприја, и први пут извео ову представу, 17. априла 2001. године, никада више нисам морао да се бринем и трпим терор било ког позоришног редитеља, дикатора, погрешног управника…
Обезбедио сам себи егзистенцију, знајући да увек могу у школама да говорим деци и младима Андрићев текст.
Из велике захвалности према писцу и делу које сам читао још у раној младости – родио сам се у школи, јер ми је отац био учитељ, један ходник је моју собу делио од библиотеке, тако да сам као дете много читао – ја сам заволео тог човека, његов лик ми је интригантан, у разним фазама његовог живота.
Добар део свог професионалног и приватног размишљања усмерио сам к њему и верујем да ме то чини срећнијим, богатијим и можда једног дана и паметнијим…”
Тихомир Станић се латио уистину тешког посла.
Из обимне грађе, из Андрићевог слојевитог и сликовитог приказа живота вишеградске касабе и брдовите околине, који захвата период од шеснаестог столећа до почетка Првог светског рата, извукао је на светлост сцене духовите, драматичне, поетичне, комичне и трагичне перипетије Вишеграђана, пре, током и после изградње велелепног моста – симбола историјских мена и судбине босанског живља, под Турцима и Аустријом.
Посебно је нагласио заслугу Мехмед-паше Соколовића, великог везира, отетог у детињству од српске породицде зарад “данка у крви” и одведеног у Турску, коме и лева и десна обала Дрине већ столећима дугују захвалност за градњу моста.
Станић је супериорно, драматуршки вешто, створио литерарно-сценско дело од изузетног едукативног значаја, које је и као театарски подухват веома значајно.
Његове гласовне бравуре, варијације емоција, богатство глумачке експресије, и надасве његов лични шарм, као да су збир и сума његовог раскошног талента и богатог искуства.Говорио сам овај текст пола сата на свечаности у САНУ, приликом симпозијума о Иву Андрићу – сећа се Тихомир Станић. – Пре тога сам наступао у Малмеу, у Ротердаму, у Амстердаму, а казујем га и у разним нашим селима.
У Ариљу сам говорио у сеоским школама, по Косову сам говорио деци – буде петнаестак њих, колико их има… Говорим у разним ситуацијама, ако неко има времена да слуша…”
Улазнице за представу се могу набавити на благајни или он лине преко сајта продајне мреже ГИГС ТИX-а.
Хуманитарни четвртак је стигао у наш град! (четвртак, 26. септембар)
Преузмите андроид апликацију.
