На ушћу реке Тежо која се у Лисабону улива у Атлантски океан налази се термоелектрана на угаљ. Тачније затворена термоелектрана која је претворена у музеј. Португалија од пре две године уопште не користи фосилна горива за производњу струје.
У све већој мери прелази на обновљиве изворе енергије из сунца и ветра. Истини за вољу Португалија ни нема много угља. Има само два рудника с лошим лигнитом и следствено томе користила је два постројења од 2.000 мегавати чија је производња надомештена из обновљивих извора.
Почетком 20. века, када је изграђена поменута термоелектрана у Лисабону, увозили су угаљ чак из Енглеске који је допреман бродовима из Њукасла. И они су попут нас свој лош лигнит мешали са мазутом да би постигли већу енергетску вредност.
Португалија у којој живи десет милиона становника била је и остала веома зависна од увоза енергије. Пре само две деценије, почетком деведесетих година прошлог века, чак 90 одсто енергије су увозили.
Данас морају да увозе 63 процента, а енергетску зависност смањили су захваљујући томе што су кренули у нове технологије. Они су увозници и течног гаса па се тако наспрам поменуте термоелектране налазе постројења у којима се тај енергент истовара из бродова који стижу из САД.
Ова земља на југу Европе максимално искоришћава свој географски положај. Са 300 сунчаних дана Лисабон је најсунчанија престоница Европе. Од ње су бољи само Никозија на Кипру и Валета на Малти, али оне због величине нису за поређење.
Соларни панели постављају се на зграде, али и на морској површини тако да имају плутајућа соларна постројења и на мору. С Атлантског океана стално дува ветар тако да се и та снага све више користи за производњу струје.
Ветропаркови не постоје само на копну, већ и на мору – плутајуће хидротурбине.
Преузмите андроид апликацију.
