Појам „Војводина“ данас се често доводи у везу са тежњом ка аутономији па чак и сепартизму. Заговорници оваквих теза ипак ће прећутати да „Војводина“ јесте настала на идеји аутономије, али не да би се од Србије и српства удаљила већ да би им се приближила.
Био је потребан предан рад генерација комунистичких и посткомунистичких „друштвених радника“ како би изворна „Српска Војводина“ из 1848. године изгубила свој српски национални префикс, а све у нади да ће тим путем изгубити и свој српски национални карактер.
Ипак, револуционарни и национални корени „Српске Војводине“ исувише су дубоки и жилави да би се тек тако почупали.
Корени Српске Војводине нераскидиво су везани за судбоносну Мајску скупштину 1848. године, када је у јеку „Пролећа народа“ и уједињени српски народ у Сремским Карловцима показао да је спреман и у најтежим тренуцима да се бори за лично и национално ослобођење, за право да свој српски језик чита, пише и говори, али пре свега да српски може мислити и деловати.
Велика народна скупштина, институција далеко више демократска од аристократских дијета у Пешти и Бечу, заседала је од 3. до 5. маја по старом календару (13-15. маја, по новом календару) и донела судбоносну одлуку о проглашењу Српске Војводине као засебне територије унутар Хабзбуршке монархије у којој би Срби сами вршили управу.
О значају овог историјског тренутка за пречанске Србе сведочи и чињеница да је чувени књижевник и интелектуалац, доктор Јован Јовановић, свом часопису дао назив „3. мај“, што је временом прерасло и у његов лични надимак „Змај“.
Ипак, идеја Српске Војвидине, није први пут формулисана на Мајској скупштини 1848. године. Још на Сабору у Баји 1694. године, а нарочито на Темишварскком сабору 1790. године, тражене су на основу Привилегија које су Срби добили од цара Леополда, засебне територије за Србе у Аустријском царству.
Српска друштвена и политичка елита остала је доследна овој идеји, а њу су чинили свештенство, малобројно племство, официрски кор и грађанска елита.
У почетку, када избија мађарска национална револуција, Срби су били спремни да пруже руку Пешти у заједничкој борби за ослобођење од стега Монархије, али мађарско руководство на челу са Лајошем Кошутом одбило је да Србе прихвати као засебну нацију и промовисало је политику мађаризације.
Чак је и црквено-школска аутономија била угрожена, те је револт Срба против агресивног приступа мађарских револуционара избио паљењем матрикула, тј. црквених књига на мађарском, испред Саборне цркве у Новом Саду.
У оваквој атмосфери одржана је Мајска скупштина, где су дефинисани национални циљеви и устројство Српске Војводине.
Већ првог дана Скупштина је изгласала митрополита карловачког Јосифа Рајачића за патријарха, чиме је ранг цркве симболично уздигнут како би рефлектовао нови облик државности.
За Српског војводу изабран је Стеван Шупљикац, угледни високи официр који је у том тренутку командовао делом аустријских трупа у Италији.
Сем тог донет је закључак да је српски народ слободан и независтан под царским домом аустријским и круном Угарске.
Српска Војводина је територијално дефинисана и њу чине Барања, Срем са границом, Бачка са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом.
Скупштина је важна и по томе што је том приликом по први пут озбиљније политички иступио будући српски народни првак Светозар Милетић.
Борба за Српску Војводину није остала само на речима, већ се темељ слободе бранио оружјем кроз тешке битке 1848. и 1849. године, где су својој северној браћи у помоћ притекли бројни добровољци из Кнежевине Србије под командом Стевана Книћанина.
Иако је српски народ војевао у савезу са бечким двором, цар Франц Јозеф изиграо је обећање о формирирању Српске Војводине и након рата Србима „даровао“ крњу творевину којој је сам био на челу као војвода.
Ипак, бакља слободе није више могла бити угашена и сан Српске Војводине досањан је на Великој народној скупштини 1918. године, када је изгласано припајање ових крајева Краљевини Србији.
Преузмите андроид апликацију.
