Постоји ли препознатљивији и аутентичнији мотив Војводине од тамбурице?
Мултикултуралност се у Војводини осликава на више начина, почевши од кухиње, преко лепих жена а на крају и у тамбури коју код нас свирају припадници свих националности.
Кроз овај инструмент поверено нам је огромно културно наслеђе због чега Нови Сад садржи разне кутке и манифестације попут “Тамбурица феста“ који имају мисију да одрже тамбуру као значајан део локалне културе и традиције, али и да непрестано освежавају љубав младих према њој.
Стари Новосађани знају да зима најбрже пролази уз тамбураше и чашу доброг вина, да се лети уз хладну тамјанику најлепше слаже песма Звонка Богдана, и да се јесен дочекује селидбом српских маријачија из баштенских оаза у унутрашњост кафана.
Знамо и да волимо овај звук, и да нам је тако лепо и лако опустити се уз познате ноте које буде емоције, а знамо ли колико је труда уложено у израду само једног инструмента, а камоли да се опреми цео оркестар.
Тамбуре се праве искључиво ручно, зато се у њима огледа сво знање заљубљеника у овакву музику. Иако се тон добија по сличном принципу као код гитаре, техника и начини свирања се, разуме се, потпуно разликују.
Кликните овде за више интересантних новосадских прича.
Штимови тамбура се, такође, разликују, а две основне врсте које постоје су Фаркашев који се претежно користи у западном делу Хрватске, и Сремски штим који је нам је познат и преовлађује код нас.
Да ли је некада заштитни музички знак Новог Сада данас постао алтернативна опција у којој ужива искључиво мањина? Локали где се слушају тамбураши, данас када је новокомпонована музика преузела сцену, представљају право мало уточиште оним, старим, новосадским боемима.
Иако су такви локали ретки, у Новом Саду и даље постоји неколицина места на којим је угођај потпун.
Некако се тамбура никако не одваја од добре војвођанске кухиње са аутентичним специјалитетима, а и има ли шта лепше од ручка који се заласком сунца претвара у право мерачење у салашаракој атмосфери?
