У протекле две деценије, вредности цивилног друштва, посматраних кроз призме европских и америчких духовно-идеолошких начела, макар у профилима и менталним склоповима појединих сегмената и слојева авганистанског друштва, доживела су истинску „ренесансу“, након деценија њиховог урушавања, после 1973. године (права жена, наука, култура, личне и колективне слободе, и друго).
Упркос настојањима „западних ослободилаца“, после 2001. године, да од ове државе и њеног друштва „креирају симболе средњеазијског, происламског, демократског модела устројства друштва, традиционалне вредности Авганистана, прожете религијским регулама, посебно у његовим руралним крајевима, остале су снажне и „неизазване“.
Разлог наведеног фактицитета налази се у околностима да фундамент структуре авганистанског друштва и даље почива на неприкосновеном „трибалистичком“ устројству, готово код свих етничких заједница у Авганистану.
Талибани поново у Кабулу ( први део )
Проширивши „листу“ циљева, због којих су предузели интервенцију 2001. године (што је био само један од разлога за оправдање свог предугог останка у Авганистану), Американци су одлучили да наведено устројство друштва у овој земљи употребе у циљу очувања сопствених механизама надзора и управе у држави, као и у сврху изградње помињаног „новог модела“ Авганистана.
Управо, у овој околности успостављања „моста“ између традиционалног устројства трибалистичке конструкције друштва у Авганистану (са свим својим принципима) и намере да изграде „нови модел“ цивилне државе „исламске демократије“, налази се и „кључ несреће“ која је задесила ову земљу и народ у претходних неколико недеља.
Покушајмо да се присетимо да је званичан разлог за почетак интервенције САД и њихових савезника у Авганистану представљало децидно одбијање Исламског емирата да званичном Вашингтону „предају“ терористе Ал Каиде, те да овој милитантној организацији ускрате гостопримство на својој територији.
Убрзо, талибански режим је пао, а „светским меридијанима прострујале су, чак и нескривене симпатије“, због чињенице да су кажњени и свргнути са власти монструми, одговорни за незапамћене злочине против човечанства и то предузетим против сопственог становништва.
Талибани поново у Кабулу ( други део )
Примери насиља над појединим етничким заједницама (Хазари, Нуристанци, итд), још увек „свежи утисци“, након безумног прогона над женском популацијом, стадиони трансформисани у јавна губилишта, снимци рушења светског културног наслеђа, попут статуа Буда у Бамијану (из VI века), представљали су мотив за амерички народ, да са „вишком емоција“, поздраве рушење (како је њима то представљењно), „мрака средњег века у Авганистану“.
Управо, наведене чињенице употребљене су као „генератор“ за афирмисање нове америчке доктрине у овој држави.
Амерички председник који је оборио режим талибана, Џорџ Буш млађи, касније је признао да је намера његове администрације била да у Авганистану изгради „нову нацију“.
Свакако, не бисмо могли да допустимо „опасну наивност“, па да помислимо да су Американци приступили „прављењу нове нације“ из алтруистичких разлога, јер су били „ужаснути“, због чињенице да је ова земља била разорена у вишедеценијском, а заправо „вечном рату“.
„Пупак света“, као једно од најзначајних геостратешких места на планети, постао је примаран за америчку политику, из разлога што су добили савршену позицију, одакле су дошли у прилику да коначно „ставе под контролу“, стратешког кинеског савезника, Пакистан (што им је, донекле, успевало, док је на власти био Мушараф); да врше утицај у суседном Ирану, али и у целокупном Персијском заливу; да „надзиру“ политичке и геополитичке процесе у средњеазијском „басену“ бившег СССР (практично у „дворишту Русије“); као и да путем „посредника“, оличеног у новим властима у Авганистану, блиским званичном Њу Делхију, остваре „стратешку везу“ са Индијом, која је попут „клина укљештена“ између НР Кине и Индије, те да, уз „креирања јаза“ између ове две државе, на описани начин изолују наведени простор од утицаја „нове империје“, која се уздизала на Далеком истоку, док је свој „чежњиви поглед“ усмеравала према Западу.
За овај, веома амбициозан „пројекат“, САД био је потребан стабилан политички систем у Кабулу.
Међутим, убрзо се показало да контролисање главног града, најважнијих делова саобраћајне инфраструктурне мреже, као и седишта 34 провинције, није довољно, како би било који „војно-политички апарат“ (без обзира на његову духовно-политичку провенијенцију), могао да „тврди да је Авганистан у његовим рукама“.
Уз различите исламистичке, као и умерене, али милитантне групе, талибани (са снажном подршком Пакистана), показали су се као „тврдокоран“ такмац у „великој авганистанској игри“. Са намером да тај покрет буде истребљен на местима, где је нашао склониште, прва деценија овог столећа у Авганистану, као да је протекла у непрестаном „разарању шпиља, пећина, планинских села и ванвременског пејсажа непокорног авганистанског света“.
Авај, „све што америчке ракете и стелт-технологија ноћу поруше, Авганистанци изграде у току дана“.
Када ни „тепих-бомбе“ више нису помагале, Американци су се окренули другој стратегији, коју смо поменули на почетку текста. Надали су се да ће „нови модел демократске Исламске Републике“, попут какве „тибетанске мандале“, филигрански „склопити“, путем симбиозе три фундамента на којима би требало да буде засновано друштво у Авганистану – „трибализма“, као основе локално-регионалног друштвено-политичког устројства различитих социјалних заједница; „исламских традиција“, као духовно-културолошке основе менталног склопа колективитета; те „ауторитарне демократије“, као основа организације централне власти у престоници, која би, под својим „правно-политичким кровом“ требало да унификује, а потом и афирмише све сегменте, овако комплексно замишљене конституције „нове државе“.
Наравно, успех датог подухвата захтевао је вишедеценијско, а можда и „вечно“ војно-политичко присуство САД у Авганистану. Дакле, „творци мандале“ рачунали су на спремност племенских старешина, верских власти, те корумпираног и хетерогеног политичког система (којег су сами градили), да у овој сиромашној, ратом и вековним унутрашњим конфликтима и фрустрацијама разореној земљи, све противречности, партикуларне интересе, догме, а богами и традиције, маргинализују, те да својом вољом „планети представе нови Авганистан“.
Колико и поједине мандале, приказују ефемерност универзума, тако је и ова „авганистанска мандала почела да се урушава и пре него што је била комплетирана“.
(наставиће се)
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Аутор: Огњен Карановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
