Када је ‘отворено’ давне 1852. године, Ђавоље острво је постало место на које је Наполеон III слао све који су му били “трн у оку“. Чак 97 посто њих није успело да преживи.
Било је то изоловано место са којег је било немогуће побећи без неког пловила. Сви они који су покушали да побегну су убијени, а ни они који су послушно остали на стрву нису прошли много боље. Процењује се да је од око 80 хиљада затвореника преживело њих око три посто.
Неки су умрли од болести, изнемоглости или глади, неке су убили чувари, а убијали су се и међусобно.
Затворенике, оне који су уопште стигли до острва јер су многи били убијени још на броду, држали су у застрашујуће скученим ћелијама, два метра дужине 1.8 метара ширине. Те ћелије су затвореници сами правили.
Сви затвореници су били присиљавани на тешки физички рад. Већина их је била ангажована на сечењу стабала или на градњи путева. Када не би испунили нереално високе норме, не би добили ниједан оброк тог дана.
Умрле би најчешће само бацили у море. Уз физички рад, ако би били непослушни, затвореницима су пуштани пара или сумпор у ћелије. Поред малених, затворенике су смештали и у претрпане ћелије.
Понекад су их држали у изолацији у потпуном мраку, сасвим саме, што је знало да траје месецима. Још један начин кажњавања био је стављање затвореника у дубоке рупе са решеткама на врху у којима би били изложени свим временским условима. Тамо би их нападали пацови, мрави и шишмиши.
Неки од затвореника су изгубили разум због сталног пребијања, дугих боравака у самици и мањка воде и хране.
Француска Гвајана првобитно је била замишљена као француска колонија. Тамо је 1763. године послато 12 хиљада људи, али 75 посто њих је умрло већ у током прве године боравка. Управо због тога је Наполеон III одлучио да Ђавоље острво претвори у казнену колонију.
На неколико локација на острву су саграђени раднички кампови и затвори, а након криминалаца тамо су се почели да депортују и политичке неистомишљенике Наполеона III. Један од најпознатијих свакако је био и Алфред Драјфус, генерал лажно и доживотно оптужен за велеиздају. Он је осуђен 5. јануара 1895. године.
Јавно су му одузета сва одличја, а његове тада последње речи остале су забележене у франсцуској историји: “Кунем се да сам невин. Остајем веран војсци. Живела Француска! Живела војска!“
Након што су се медији ‘докопали’ докумената који су сугерисали да је Драјфус лажно оптужен и након што су јавност и интелектуалци стали у његову обрану, 1896. године организовано је друго суђење.
Но, Драјфус је опет оптужен упркос непостојећим доказима о кривици. Али јавност није попуштала и председник Емил Лубе му је 1899. године понудио помиловање који је генерал прихватио. Но, службено му је остао статус издајника чиме је војска опрала руке од намешеног суђења.
Када се вратио са Ђавољег острва, Драјфус је изјавио: “Република ми је дала слободу. Но, она ми не значи ништа без части.“
Тек 1906. године је успео да спере љагу са свог имена, враћен је назад у војску и примљен у легију части. Случај његовог притварања данас је познат као Драјфусова афера.
Тајна за коју Французи нису знали
Ђавоље острво је годинама остало сакривено од француске јавности. Тек када је 1938. године бивши затвореник Рене Белбеноит објавио мемоаре ‘Сува гиљотина’, Французи су постали свесни шта се тамо заправо догађа већ деценијама.
Француска влада промптно је објавила план за затварање казнене колоније, а онда се догодио Други светски рат који је затварање успорио. Последњи затвореник је напустио Ђавоље острво тек 1953. године, а све локације су на неко време затворене за јавност.
Већина затвора касније је претворена у музеје, па и Ђавоље острво данас посећује око 50 хиљада туриста годишње. Тамо је такође 1965. отворен ‘Свемирски центар Гвајана’, а када се лансирају ракете, читаво подручје мора да се евакуише.
Преузмите андроид апликацију.
