У држави са великим улагањима у спорт, медаље, постоља и интонирање химне, не доводе се у питање. Изузецима, нека служи на част, али нада да ће и такве селекције у појединим спортовима, дочекати своје место под сунцем, није неутемељена.
Ипак, када су у питању клупски (не)успеси, буџети и селекција играча, не одговарају резултатима клубова на међународној сцени.
Један од примера где је чекање на успех и даље присутно и где се крај том чекању још увек не види је КК Партизан Моззарт Бет. Интервју који је дао доскорашњи играч, Тристан Вукчевић, који је кошаркашки ваздух “удахнуо” на НБА теренима, а не у свом Партизану, покренуо је лавину коментара, којима је најмањи заједнички садржалац, питање “Шта се дешава са Партизаном?”
Најбољи тренер свих времена и вероватно један од највећих, ако не и највећи буџет свих времена, нису гарант успеха, а црно-бели су, нажалост њихових навијача, то показали ове сезоне.
Минутажа домаћих играча је значајно нижа од странаца, који (још увек) немају осећај припадности према клубу, па поред привикавања на нову средину, имамо и језичке баријере, па неретко, не постоји ни разумевање песама са трибина, које су деценијама уназад носиле армију играча Партизана са ових простора, од Киће и Праје, до Богдана Богдановића. Некада окосница националног тима, сада се крије иза скупих страних појачања, чији ће европски успех, да апсурд буде већи, зависити од евентуалне победе највећег ривала, у Истанбулу.
Бивши првак Европе постао је временом бермудски троугао за домаће таленте. Осим Алексе Аврамовића и донекле Алена Смаилагића, остали играчи са нашег простора, не добијају кошаркашки простор, који се од њих очекивао да ће га на најбољи начин искористити. Копривица, Трифуновић, Јарамаз, Анђушић, шансу добијају углавном на утакмицама АБА лиге или кад серија повреда задеси црно-беле. Ризик од неосвајања трофеја, најбоље се видео у претходне две сезоне, када екипа није ни учествовала у завршници српске кошаркашке лиге. Радује повратак црно-белих ове сезоне, али је питање у ком ће саставу наступати у националној Суперлиги. Некада су црно-бели имали стандард да окосницу тима чине домаћи играчи, а да квалитетни странци само допуне ту машину, па су тако трофеји стизали до пре десет година, на једну страну калемегданске тврђаве. Од 2015. то није случај.
Са друге стране Црвена звезда, која се ове сезоне прерано опростила од Европе, али доминира у АБА лиги, прилично добро уклапа и примењује управо тај рецепт. Митровић, Лазић, Теодосић, Топић, Лазаревић, Давидовац и Недовић, држе Звезду конкурентном против сваког противника и нема разлога да неко сумња да ће се ова имена предати једном Ефесу и тако онемогућити вечитом ривалу пласман у наредну фазу Евролиге.
И шта је онда циљ, трошити новац на сумњива појачања или улагати у сопствени кадар?
Чини се ово друго, јер неће химну једног дана певати ни Камински, који узгред ни не зна имена противника са којим његов клуб игра утакмице, нити Пантер који је добио српски пасош током каријере у Звезди, ни Кабокло, али ни Тоби, Гилеспи, Смарт… већ то могу само Јарамаз, Митровић, Аврамовић и Давидовац. Тренери би то морали да знају.
Košarkaš Crvene zvezde Nikola Topić najbolji mladi igrač ABA lige
Преузмите андроид апликацију.
