Када је 1. децембра 1918, створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, она није била великодржавни или империјални план српских елита. Настајала је у тешким временима незапамћеног страдања Срба у Великом рату.
Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић, вођени оправданим зебњама о неком будућем рату и страдању које се може поновити, сматрали да се сви Срби окупљени у једну државу лакше могу одбранити.
Београд је морао бити удаљен од граница нове државе. Са друге стране изласком Русије из рата 1917-1918, Краљевина Србија више није имала моћног заштитника већ полунаклоњене савезнике, невољне ратнике, који нису имали разумевања за политичке идеје Срба. Париз и Лондон, су у Србију гледали као руску предстражу, и православну државу која је била центар окупљања на Балкану.
Није било пожељно дозволити стварање једне велике државе, која би обухватила широк излаз на море и велике територије Османске империје (Балкански ратови) и Аустроугарске (за чију се дезинтеграцију није одлучило до лета 1918).
Нишка и Крфска декларација, као стубови југословенског уједињења показују до које мере су супротности биле изражене.
Планови хрватских елита о федерацији или конфедерацији нису наишли на плодно тле у Београду. Краљевина Србија настајала је из борбе коју је још 1804, почео Карађорђе и уздизала се читав век, стварајући своје институције и самосталну државу.
Од провинције Османске империје до парламентарне Монархије, уз све проблеме и недостатке, био је велики успех и резултат народа, који је ставорио три аутохтоне српске династије.
Хрватским елитама навикнутим на функционисање Хабзбуршке монархије, концепт ван федерализма, није изгледао могућ.
Условљавања која је започео Трумбић, нису могла наићи на разумевање у Краљевини Србији, која је страдала у рату у коме су се хрватски војници борили за Беч и Пешту. Реализам је био жесток и суров. Показало се да од првог дана националне тензије неће моћи да се превазиђу, као што је нагласио Јаша Томић и пречанска српска елита добро упозната са ставовима хрватског државног права.
Сви покушаји краља Александра да идеологијом интегралног југословенства, промени стање, показали су се неуспешни, осим код српске стране.
Српске елите, посебно интелектуалне Југославију прихватају као своју, заборављајући да Србија и Срби после великог страдања морају имати другачије идеје и погледе. Неке од тих заблуда биће доминанатне после Другог рата, неке нажалост и данас.
Лутање у маглама федерализма, решавања хрватског питања по моделу хрватског историјског права, стварањем Бановине Хрватске, није решило проблем. Формирање Независне државе Хрватске, донело је Србима још веће страдање него у Првом светском рату. Геноцид над Србима. Каснија оправадања о велико-српској идеји и учитавања о велико српској буржоазији која је тлачила све народе, из пера водећих комуниста, делују гротескно и потцењивачки, посебно данас.
Титова Југославија, наставила је тамо где је стала Југославија краља Александра.
Идеје модификоване, наднационалне федералне државе коју је штитила ЈНА, није нов ни оригиналан покушај. Таквих идеја било је пуно, не само између два рата, већ и у свим наднационалним државама током 19. и почетком 20. века. Епилог је био исти, пад на испиту историје у суровом распаду, који је Србима донео делимично национално отрежњење.
Југославију коју су доживљавали као своју, бранили као своју, потискујући српску идеју и идентитет, нису могли да сачувају. Нестала је, а ране и трауме су биле дубоке. Ратови који су вођени 1991-1999, показали су Србима да се идеја југословенства претворила у пад српске идеје и свега за шта се Србија залагала. Још томе додајмо да је сама Србија окривљена за највећи део проблема и узрока распада Титове Југославије, који је данас гледајући почео, давно пре смрти последњег комунистичког диктатора.
Данас век после стварања Југославије, племенита и важна идеја српских интелектуалаца делује превазиђено и у значајној мери трагично.
Југославија за коју су се Срби искрено борили 1941, 1991, нестала је у грађанским ратовима, а Велике силе су баш као и приликом њеног стварања имале значајну улогу.
Враћање старом идентитету, тражење нових решења, откривање прошлости, нових и здравих основа потпуно дају нову слику српског двадесетог века. Велико наслеђе које су Срби унели у Југославију, данас се изнова открива и преиспитује, дајући нови замах српској идеји.
Турбуленције у односима Великих сила су константа, и она се неће мењати ни лако ни брзо. Србија има свој идентитет, традицију, православље, пуно поштовање према свима, што јој даје шансу да и у најтежим временима иде путем који јој је пре више од два века зацртао Карађорђе, усмерио кнез Милош, уздигао кнез Михаило, унапредио краљ Милан, доградио краљ Александар, васкрсао краљ Петар, а обликовали Илија Гарашанин и Никола Пашић.
И после тешког и трагичног 20. века, Србија се враћа себи, што је и написао, у моментима надахнућа Доситеј Обрадовић:
Востани Сербие…
Аутор текста: Проф. др Горан Васин
Преузмите андроид апликацију.
