Сигурно сте некада чули да је неко „стављен на стуб срама“ или да би га требало ставити. Данас ова фраза више подразумева фигуративно стављање на стуб срама или јавно прозивање по средствима информисања или друштвеним мрежама, али некада је у Новом Саду заиста постојао стуб срама, на којем су невољници заиста извргавани јавној осуди.
Наиме, на углу некадашње Главне улице и Лебарског сокака, односно данашњих улица Змај Јовине и Милетићеве у Новом Саду налазио се стуб срама.
Угао ових улица је већ од раније био једно од главних окупљалишта ондашњих житеља, јер се овде налазио најстарији јавни споменик у граду – Богојављенски крст (који се и данас може видети у порти Саборне цркве).
Осим Богојављенског крста, на истом овом месту од фебруара 1749. године, па наредних 68 година налазио се стуб срама.
Постављен је након што су становници Петроварадинског шанца (како се тада звао Нови Сад) добили повељу слободног и краљевског града, те решили да се обрачунају са криминалом и неморалом.
Стуб срама био је намењен беспосличарима који се задрже више од пет дана у граду, за коцкаре у јавним локалима, за галамџије ноћу по улицама, пијане службенике у радно време и сличне прекршиоце јавног реда и мира.
Казна се изводила ударцима бича или штапа, а остало је записано да је прва таква казна извршена 5. марта 1749. године над деветнаестогодишњем чизмарском калфи (помоћним радником) због псовке.
Како је време одмицало, а Нови Сад се све више развијао и мењао, престала је и потреба за оваквим местом и видом кажњавања, па је стуб срама на захтев грађана уклоњен 1817. године.
У писму које су грађани предали челницима града између осталог је писало:
„Молимо да се стуб срама који је у ранија времена служио за извршење телесне казне над осуђеницима, склони из Главне улице куда пролази и процесија, што је велика срамота. Стуб се може подићи у некој забаченој улици, ако је још потребан…“
Иако је стуб срама у Новом Саду уклоњен пре нешто више од 200 година, ипак не можемо рећи да је потпуно нестао из наших живота.
Са развојем прво штампаних медија, а нешто касније и оних електронских, као и са појавом друштвених мрежа, стуб срама је само мењао форму. И док су некада одлуку о томе ко ће се наћи на стубу срама доносиле судије, данас свако сваког, често без икаквих доказа, може да стави на стуб срама.
Зато, будите опрезни када следећи пут одлучите да неког ставите на стуб срама, јер никада не знате када и сами можете завршити на њему.
Преузмите андроид апликацију.
