Изгледа да постоје (најмање) две врсте Бањалучана – они који знају како да се шале и имају право на слободу говора и они који немају никаквог смисла за хумор, а немају ни право на слободу говора.
Или, да поједноставимо, како је једном Бањалучанину дозвољено да се шали, током јавног наступа, да се његова неслана и неумесна „шала“ брани са свих Шолакових медија, а да се изјава другог Бањалучанина схвата крајње озбиљно и о њој се на Шолаковим медијима два дана пише и разговара са разним саговорницима…
Заправо, ни један, ни други нису се шалили, рекли су јасно и прецизно шта мисле, готово без устручавања.
Један, који је своје име повезао са именом злогласног Динка Шакића, за Србе каже да су „геноцидни, кривоноги и тупог погледа“, и да су „србизатори“ Војводине.
Други Бањалучанин је једну новинарку назвао „кравом“, „која ти саопшти своју истини …“ .
Ако је прва изјава, која вређа један народ, оправдана шалом и слободом говора, зашто онда изјава другог, која вређа једну особу, није шала, али ни слобода говора и мисљења. Вероватно јер је једном Бањалучанину дозвољено, а другом није.
Обојица имају такве титуле да њихова јавно изговорена (или писана) реч има тежину, али није обојици дозвољено да се позивају на слободу говора, а камоли на шалу.
Или оба Бањалучанина шире мржњу и вређају једну особу/етничку групу, или обојица имају право на слободу говора и мишљења. Не могу да постоје одвојени аршини. Не може за једног да важи, а за другог да не важи слобода говора, или по Унитед медији, ипак може.
Преузмите андроид апликацију.
