Писац, новинар и најмлађи градоначелник у историји Новог Сада, има свој споменик у центру града, имена школа широм Србије носе његово име, као и места. Рационални и високообразовани Светозар Милетић слови за борца за слободу и као градоначелник је у школе у Новом Саду увео српски језик и ћирилицу као званичан језик, али и инсистирао да унутар саме Војводине сви народи имају право да се изражавају на свом језику.
Његово образовање, политика, реформација, адвокатура, писање, није могуће ставити у један текст. Образовао се на немачком, а на наговор своје мајке и познатог новосадског адвоката, одлази у Српску православну велику гимназију у Новом Саду, данашња Јовина гимназија. Јован Хаџић, оснивач Матице српске и књижевник, за Милетића је говорио да је најбољи ђак којег је гимназија икада имала. Светозар Милетић касније постаје почасни члан Матице српске.
Био је моралан и породичан човек, који је идеализовао функцију брака, породице, а касније ће тадашње новине, за које бисмо данас рекли таблоиди, покушати да наруше његов углед пишући да је одлазио у јавне куће и кафанског човека. То нису успели за његовог живота. Трива Милитар писао је да је Милетић био рођен и створен за народног човека и политичког вођу. Народ му је веровао и оданост коју је добијао давала му је снага да залази у народ и да га води са собом.
Борба на живот и смрт са аустро-угарским режимом
Као и у свакој, и у овој борби био је потребан дух борбености који је имао управо Милетић. Био је непомирљив, истрајан и неуморно је водио свој народ у борби против аустро-мађарског режима. Својим листом “Застава” подизао је дух народа, усађивао му веру у бољу будућност.
Са својим сарадницима желео је да од Новог Сада направи културно и политичко стациште војвођанских Срба. Његова идеја да се Србија и Црна Гора прво ослободе од турске власти, па онда и од Хабзбуршке монархије, прешла је и у друге српске крајеве. Његов главни “помагач” била је омладина, коју је предводио Јован Јовановић Змај, Коста Трифковић, Лаза Костић.
Милетић је два пута служио казну затвором, а његово тамновање је тешко пало и њему и народу. Из другог тамновања је пуштен 1879. године, а за њега се већ говорило да је душевно оболео. Дочекан је песмом Змаја и стиховима:
То је Србин више моћи,
Душе чисте као крин;
То је онај, за ким поћи,
Мора сваки српски син!
Његов седамдесети рођендан прослављао се од Чикага до Сибира, са свих страна омладина се удруживала и тражила да се Милетићева дела објављују и да се купи “народни дар оседелом и оболелом народном великану”.
Пред сам крај свог живота, преселио се у Вршац, код сина Славка Милетића, који је био “практични” лекар, и време проводио са својим унуцима Светозаром и Миланом. Преминуо је 4. фебруара 1901. године, а његови посмртни остаци су из Вршца пренети на Успенско гробље, где се скупио силан народ.
Puno smeha, suši, pokloni i dobra zabava ovog četvrtka u Novom Sadu! (četvrtak, 22. februar)
Преузмите андроид апликацију.
