Повртари и воћари све теже успевају да обезбеде сезонску радну снагу, берачи су све старији, са мање умећа и стижу са све удаљенијих дестинација.
Село Таванкут, једно од изразито повртарско-воћарских села у околини Суботице, има између шест и седам хиљада становника. Када дође време бербе дозрелог поврћа и воћа селу недостаје још пола села, или и три хиљаде радника који ће побрати вишње, кајсије, паприке, шљиве, јабуке.
„Проблем је што се бербе преклапају и ни за једну нема довољно радника”, каже Антун Еплер Кићо, један од највећих произвођача паприке у селу.
Због тога је у селу највећи проблем како доћи до сезонских радника, а да ће нови род да скидају вешти и умешни радници, томе се, изгледа више нико и не нада.
Еплер гаји паприку на 35 јутара, и то је поврће које тражи велика улагања, много рада, али и доста знања и искуства да би се стигло до квалитетног рода. Време брања паприке, након што се стрепело да током вегетације град или суша не униште род, последњи је осетљиви тренутак. А управо ту има много тешкоћа, сведоче повртари из Таванкута.
„Ако се овако настави, мој посао ће бити уништен. Нама су сада главни берачи Роми који су дошли са Косова, има и нешто радне снаге из околине Сомбора и околних села као што је Пачир. Одатле нам углавном долазе старији. И понеки школарац дође у бербу, али млађих и окретнијих има само међу ромском популацијом берача. Али овде није циљ да прође време на њиви, потребно је и умеће у раду”, оштар је Еплер који дневно ангажује 100 берача паприке. Сатницу од по 300 динара исплаћује свакодневно, плус путне трошкове, али рачуница показује да га све кошта много више.
„Умешан сезонски радник набере дневно између 800 и хиљаду килограма паприке, у зависности од године и рода. Сада ангажовани сезонци беру између 300 и 400 килограма дневно. Ове године сам четири пута плаћао окопавање паприке, иако ако се то добро уради, довољна су и два окопавања. Све то иде на терет производње, и ако стварно уведу као што су најављивали да ми сезонцима плаћамо и доприносе, могу престати да радим”, каже Еплер.
Међу његовим колегама повртарима у околним срединама постоје и они који су довели сезонске раднике из Пакистана, Киргистана, Бангладеша, и каже да је и он размишљао о тој могућности. „Онај ко је прешао хиљаде километара, тај је спреман и да ради”, сматра Еплер.
Код јабучара Бранка Хорвата годинама већ долази махом иста екипа берача. Али, каже, обезбеђивање вредних и квалитетних сезонских радника постаје све већи проблем, те и он говори о томе да су сада сви пред дилемом да ли увозити бераче из иностранства или гасити производњу. „То наравно мења трошкове производње, јер није исто као када вам дође берач из комшилука. Проблем је што то не прати цена робе на тржишту и ми ту имамо значајно промењене вредности. Сви бележимо озбиљан пораст цена инпута, а то није у складу са пласманом робе”, каже Хорват.
Овај добар познавалац прилика у Таванкуту каже како село у сезони повлачи велики број радника, у данима бербе у селу је између 2.500 и 3.000 сезонаца. У брање махом долази становништво са Косова, са југа Србије и мањи број из околних села, пре свега из околине Сомбора.
Сезонци су претежно људи којима је то једини извор егзистенције, мало је оних који то раде да би допунили своје приходе. Неретко се дешава да они који долазе из удаљених средина прихватају и неусловни смештај, само да би остварили неку зараду.
Преузмите андроид апликацију.
